ЗАШТО ЈЕ СРПСКО КОСОВО И МЕТОХИЈА ЈОШ УВЕК ЛОГОР ЗА СРБЕ

Док се политичари међусобно препуцавају, калкулишу и тргују око формирања српске владе, уз апсолутно одсуство људске и политичке одговорности, дотле се на политичкој сцени Србије води један паралелни рат, прави прљави политички рат у малом. Оно око чега се отимају актери овог прљавог надметања је фотеља у будућој влади Србије планирана за Косово и Метохију. У Србији осим криминала ништа не функционише. Државе нема. Нити је политичарима на власти данас као ни пре четрнаест година стало до српске државе. Не постоји ништа као стожер око чега би се политичке странке данас окупиле. Странчарење, похлепа и гола борба за власт ради власти, и сујета учинили су да ни до дана данашњег у Србији немамо дефинисано шта су то национални а шта државни интереси. Хохштаплерима на власти одговара Србија без политичке, економске и војне стратегије. Рада Трајковић, Момчило Трајковић и Човић неуморно последњих четрнаест година бију битку да остану на политичкој сцени Србије. Методи су им углавном исти. Да је у питању њихова брига, одговорност и висока национална свест када је у питању Косово и Метохија, овакав рат међу ово троје политичара се сигурно не би никада ни водио. Они се не би ни отимали о власт. Оно око чега се ломе копља, за њих су два суштинска питања. Прво , ако остане Координациони центар, да ли ће Човић и даље остати на челу, а ако не ко ће преузети његово место.

Друго, да ли ће се формирати специјално министарство за Косово и Метохију и ко ће сести у министарску фотељу. Фотеља је једна, а њих троје претендују на исту фотељу. Ове обе опције за ово троје људи значи: новац, привилегије и забаван друштвени живот. За њих је функционерска фотеља постала опсесија и опијум. Према ономе колико су до сада бринули о Србима на Косову и Метохији, и колико су се борили за српску територију, а за шта су и иначе били плаћени, указује на чињеницу да су, или неспособни, или марионете које су имале само за задатак да ништа и не ураде за српско Косово и Метохију. Без обзира на све околности и међународне притиске, ово троје политичара могло је много више што јавно, а што тајно да уради за српски народ који живи данас у логорима на Косову и Метохији. Ако упоредимо њихову финансијску моћ како је расла са оним што су урадили за Србе, свима ће бити јасно о чему је реч. Рада Трајковић, Човић и Момчило Трајковић после недавних парламентарних избора у Србији избачени су из политичке игре. И поред свега, они и даље не одустају.

Рада Трајковић има улогу Наташе Кандић. Када Кандићка физички не може да постигне на пољу антисрпске пропаганде, придружује јој се Рада Трајковић. Ратоборна Трајковићка из Српске радикалне странке из које је изашла не због политичког неслагања већ из чисто материјалних разлога који су били праћени аферама, отишла је у политички загрљај Батића. Ту се добро угнездила у друштву Батићевих пријатеља Додика, Биљане Плавшић и Мила Ђукановића. Трајковићка је захвална за сваку политичку странку, послушна је и брзо учи. Има изражени осећај у ком правцу дувају политички ветрови. Такви људи потребни су свакој странци. Када буду истрошени, замениће их другима. Она само слепо прати своје инстинкте политичког самоодржања. Ту нема ничега од националних интереса. За своју логистичку подршку неретко користи и владику Артемија, што наравно баш није добро за нашу цркву.

Што се тиче Момчила Трајковића, он се одавно разболео од параноје, само никако да одреди са које стране га непријатељ вреба. Из скута Милошевића побегао је под окриље Демократске странке. После убиства Ђинђића, Зоран Живковић му је ускратио обећану политичку заштиту. Како и не би када му Трајковић није обезбедио довољан број гласова на изборима. Нико не може да каже да се Трајковић није баш ни трудио. Недавно је окупио представнике невладиних организација прогнаних Срба са Косова и Метохије у Сава центру. Већ је тада поверовао да је лидер. Ни то му није вредело.

Најлукавији од ово троје претендената на место потенцијалног министра за Косово и Метохију, свакако је Човић. Некадашњи подрепаш Милошевићев и неко ко је лично одговоран, самим чином што се борио за останак Милошевића на власти, за НАТО бомбардовање Србије и етничко чишћење Косова и Метохије није случајно доведен петог октобра 2000. на место које је од изузетног националног значаја. Постао је шеф Координационог центра за Косово и Метохију. Такође, није случајно да се други Милошевићев подрепаш Душан Михајловић нађе на челу најосетљивијег ресора, а то је полиција. Као што је Човић био на услузи Милошевићу, тако је све ово време био на услузи америчком амбасадору у Београду, Монтгомерију. Американци су ти који директно диригују Човићевим политичким потезима.

Човић је лично одговоран што није говорио о логорима за Србе на Косову и Метохији и када се за то указала прилика у Савету безбедности. O н каже да се бави Косовом и Метохијом а није упутио позив СБ УН-а да се сазове Балканска конференција са темом Злоупотреба права националних мањина. Гораждевац, један од тих српских логора у коме су убијена деца од стране терористичке организације албанске националне мањине.

Човић је одговоран, уосталом као и влада РС, и људи попут Карића, што су Срби у логорима на КиМ гладни и незапослени. Не чини се ништа како би се развила мала привреда. Младима се не пружа никаква финансијска помоћ како би опстали и остали на својој земљи. Срби на Косову и Метохији имају осећај напуштености од стране Београда. За разлику од данас, угледни и богати Срби у 19. веку, знали су како да помогну своме народу на Косову и Метохији, и сачувају српску територију, када је под турском окупацијом било, свакако, теже.

Одговоран је због невраћања прогнаних Срба на Косово и Метохију као и злоупотребу и манипулацију прогнаним Србима. 21. септембра 2002. године, на дан када је прогнаним Србима речено да ће кренути пут Косова и Метохије тада је у Врњачкој бањи Човић, далеко од очију јавности, саопштио присутним представницима прогнаних Срба, који су били спремни да се врате, да од повратка нема ништа. То је био шок за Србе јер је пре тога кампања за повратак месецима трајала. Тога дана у Врњачкој бањи све је врвело од полиције. Срби су знали да Монтгомери командује Човићевим потезима.

Одговоран је што коалиција Повратак има посматрачку мисију у приштинском Парламенту и тиме даје лажну слику о мултиетничком Косову и Метохији.

Што је договором са Штајнером угрозио безбедност Срба у северном делу Косовске Митровице и довео у питање опстанак српске заједнице. Човић не помиње Приштину, он помиње мултиетничко Косово и Метохију само тамо где Срби чине већину.

Лично се залагао за попис прогнаних Срба са Косова и Метохије 2001. године под дискриминаторским условима УНМИКА-а.

Лично је одговоран што није припремио српску страну за локалне изборе на Косову и Метохији. Лидери албанске националне мањине добили су онолики број Срба на изборима колико им је и било потребно да створе своје институције. Ако није било услова, Човић није смео да изводи Србе на локалне изборе. Он је лично одговоран за овај политички пораз Срба.

Лично је одговоран што су Срби на Косову и Метохији у медијској блокади.

Човић је такође одговоран што је на листу за посланике у општини Бујановац ставио компромитоване Србе и тиме ослабио позиције српске стране.

Новац из специјалног фонда за откуп српских станова и земље на Косову и Метохији није коришћен за шта је и намењен.

Како би остао и даље на политичкој сцени Србије Човић има своје новинаре, своје медије и своје људе међу прогнанима. Куповина понеких људи не може да се прикрије. За узврат, ти који имају његов новац у свом џепу и седе за воланом добијених кола, оглашавају се у штампи агитујући за Човића. То чини и председник удружења породица киднапованих Срба. Тај човек је одавно прешао сваку дозвољену границу. Са оним што је одједном добио «изгубио» се у великом граду. Заборавио је врло брзо драму своје породице и трагедију осталих српских породица чији су најмилији киднаповани и место на коме се налази. Он данас никога не представља осим самога себе. Сада је кренуо да агитује и за Вука Драшковића. Већ га поставља на место министра спољних послова Србије и Црне Горе. А Вуку је то мило. Већ се сам препоручио за то место. Срби су народ кратког памћења, па ваљда зато све код Срба и може да прође.

Косово и Метохија је Србија. Уз помоћ НАТО-а, све више приватне компаније великих сила на челу са САД-ом, ова јужна српска област је од стране терориста албанске националне мањине окупирана. Под заштитом НАТО-а и данас тероризам дивља усред Србије. НАТо бомбардовањем омогућено је етничко чишћење српске територије. Вашингтон је директно одговоран што је онемогућено стотинама хиљада прогнаних Срба да се врате у своје куће. Са друге стране, данас, баш као и 1941. године, уз помоћ нациста, или као 1946. уз помоћ Тита и Коминтерне, без контроле на југ Србије преко отворене границе са Албанијом, ушло је на десетине хиљада Албанаца из Албаније. Дата су им лажна документа. Данас се воде као становници Косова и Метохије, то јест, Србије. Срби су најлакша мета за одстрел. Прогоне се и убијају. И данас се пале српске цркве и манастири. Лидери НАТО-а пропагирају једну лаж – да је Србија бомбардована и окупирана као одговор Милошевићевој диктатури. То је лаж која се стално у светским медијима пропагира, а званични Београд се не оглашава. Званични Београд је, а посебно министар спољних послова Свилановић био дужан да одговори на ту лаж, да је управо Милошевић, био врло кооперативан сарадник Беле Куће. А да је прича о диктатури Милошевићевог режима била само као изговор како би НАТО и војно ушао у Србију. Милошевићев режим је омогућио стварање албанске терористичке организације УЧК на Косову и Метохији. 1997. године та, такозвана Ослободилачка Војска Косова, била је до зуба наоружана у новим униформама са ознакама U CK. Копали су ровове надомак српских кућа и киднаповали српске цивиле. Тада, српска полиција није имала задатак да делује. Такође је лаж када званичници са Запада изјављују да је много боља сада ситуација на Косову и Метохији. Осим ако је то добро што се прогнани Срби не враћају у своје куће, а оно мало што је остало само што није напустило своју земљу под сталним терором. Све што НАТО чини уз помоћ терористичке албанске организације је да сатре Србе, да разбије српски простор, да Србија никада не постане суверена држава. За ту помоћ Вашингтон је легализовао албански тероризам, албанске националне мањине на Косову и Метохији и њихов сецесионизам; ствара им институције, и усред српске државе прави државу албанској националној мањини. Ватикан има посебну улогу у свему томе. Сваки наш покушај да будемо развијена демократска држава унапред је миниран. Најновија одлука Беле куће да нам ускрати сваку помоћ, само је једна у низу њихових уцена директно уперена против демократског развоја Србије. Наравно, и поред уцена и притисака од стране Запада, све би то ишло некаквим другим током и попримало неке друге размере да корумпирани Срби на власти не чине све оно што се од њих тражи. Управо нам странци, преко својих обавештајних служби, доводе на власт политичаре са сумњивим биографијама. Они су та препрека на путу да створимо демократску и развијену српску државу. Уосталом, зар није амерички амбасадор водио кадровску политику у Србији. Монтгомери ће бити замењен другим амбасадором, али њихова политика ће остати иста. Корумпирани Срби сигурно им се не могу одупрети. Њима очигледно да одговара само мафијашка Србија која се купа у безакоњу. Зато, Србија је постала Ел Дорадо за стране дипломате, а будуће бизнисмене. Политичкој и војној олигархији Запада по вољи су једино српски хохштаплери.

Историјски гледано, Косово и Метохија је територија којом се западне силе служе као оруђем. Рат за Косово и Метохију је, пре свега, рат како би се Русија избацила са Балкана. То је било и у време Берлинског конгреса 1878. године, а то се такође и понавља сада с краја 20. века. Такође, политичком врху НАТО-а је било потребно бомбардовање Србије 1999. како би сачували јединство и показали свету да и после завршетка хладног рата НАТО остаје као јединствена најјача војна алијанса на свету. На Косову и Метохији НАТО је демонстрирао нову стратегију деловања изван својих граница. Савет безбедности под командном палицом САД-а такође је демонстрирао своју нову политику непоштовања суверенитета држава. Тобоже, у име људских права, кршена су људска права Срба. Манипулисало се људским правима албанске националне мањине у Србији како би Американци створили још једну базу на Балкану. Овакво Косово и Метохија данас као мафијашка творевина представља ратно жариште усред Европе довољно да се Европска унија дестабилизује и држи под контролом. Косово и Метохија је и прича о сталним прогонима Срба са своје земље, физичком и духовном геноциду, као и етничком чишћењу српске територије зарад интереса великих сила.

Српски народ је у последњих шездесет година под свакојаком окупацијом и политичком и војном и финансијском. Над Србима је почињен, и у Првом светском рату, и у Другом, геноцид. Цео двадесети век прожет је терором и етничким чишћењем српске територије. До сада, ни хрватска држава није кажњена за тај злочин, као ни тероризам шиптарске националне мањине на југу Србије. Без обзира на све, Београд, ипак, сноси посебну одговорност. До сада још нико није одговарао за велеиздају, а тога је било.

Стране обавештајне службе све своје политичке и војне циљеве на нашој територији оствариле су преко српских комуниста, преко корумпираних Срба, и преко оних који нису Срби, а живе у Србији. Систематски, преко тих истих, уништава се наша култура, наш језик, наше ћирилично писмо, наше институције од националног значаја. На пример, усред Србије и данас поједини политичари отворено говоре о федерализацији Србије иако је то криминални чин. За многе политичаре диктат странаца за њих је као заповест Свевишњег. Било да је у питању доношење новог Устава, било да је у питању реформа војске, полиције или школства. Када је у питању Косово и Метохија, оно што је такође погубно то је терминологија која је у равни велеиздаје. За албански тероризам каже се побуњени Албанци или наоружане терористичке групе. За отете и убијене Србе кажу несрби, државотворни српски народ на Косову и Метохији називају мањином. За српску област Косово и Метохију и Војводину кажу Косово и Метохија и Србија, Војводина и Србија. Недобронамерни такође Рашку област називају Санџаком.

Просто је невероватно са коликом политичком глађу и страсти је ДОС срушио Милошевићев режим. Убрзо, било је јасно да је то била само борба за функционерске фотеље и борба за поделу плена у постмилошевићевом периоду. Заокупљени личним богаћењем, било их је баш брига што њиховим политичким потезима командују такозване невладине организације, као и медији финансирани од стране Запада, а ти Соросови центри усред Београда извор су прљаве антисрпске пропаганде. Период од 2000. до данас праћен је криминалним аферама и злочинима. Иако су странци довели на власт ДОС, они су учинили све на последњим парламентарним изборима да компромитују исти тај ДОС. Широм су се отварила врата и политички простор Српској радикалној странци. Коштуници може лако да се догоди да буде збрисан са политичке сцене. Зоран Живковић био је натеран да прогласи ванредне парламентарне изборе и то у времену када је понајмање Демократској странци то одговарало. Од западних званичника чуле су се изјаве које су биле контрапродуктивне за демократску власт. Из Хага је баш непосредно пред изборе тражено да се изруче четири српска генерала. Превише криминала, превише афера и превише збрке створене од стране Запада за један мали истрошен народ уморан од надања, обећања и илузија. Болестан од трагедија које су му се дешавале. Ако је тачно, а није демантовано, да је председник владе Живковић рекетирао «Лукоил», и да га је Мосвка уценила како би расписао ванредне парламентарне изборе.

То није била помоћ Москве српском тужилаштву у борби против криминала и корумпираних политичара, већ је то била помоћ Москве Вашингтону. Москва је сувише заокупљена Кавказом, својим нафтоводом и лукама у Грузији који су угрожени америчким присуством. Разним притисцима и уценама ствара се простор да Радикална странка има апсолутну власт у Србији. Наравно, то Радикалној странци ни у ком случају не одговора. Вашингтон намерно ствара фаму око Српске радикалне странке. Тобоже, српски радикали су претња демократији у Србији и представљају страх за Европу. СРС се намерно представља као баук што, наравно, представља једну у низу пропагандних лажи Беле куће. Солана, као добошар Беле куће, даје свој допринос томе. Вашингтон користи СРС јер му је стало да на власт доведе измишљене непријатеље. Вашингтону не смета ХДЗ на власти у Хрватској, који игнорише Хаг, и са таквом нацистичком биографијом, или једна чврста десница у Швајцарској. Вашингтону не смета деловање терористичке организације албанске националне мањине у Србији, Вашингтон се прави да је слеп и да не види шта се дешава са Муслиманском федерацијом у Босни, нити куда иде Босна у којој су муџахедини. Очигледно, за Вашингтон терористи који су под њиховом контролом и са којима они сарађују - добри су терористи, јер има и оних других. Војна и финансијска олигархија САД-а очигледно жели да изазове рат у Европи, да блокира ЕУ, као потенцијално моћну силу, али то је, већ, питање за Брисел.

Многи политичари у Србији и даље мисле да Србија треба слепо да прати диктат великих сила. Они своје подаништво називају партнерством. Нама је потребна озбиљна држава, а не Србија за једнократну употребу.

У Београду, 24. јануара 2004. године

Аутор коментара:

Светлана ПЕТРУШИЋ

 

Денацификација Срба

Сребреница режија за НАТО - Радован Караџић, херој или ратни злочинац
- Забрањени текст коментара у Магазину "Blic News".

Две године владе Зорана Ђинђића - пут суноврата

Косово и Метохија без српске политике