Srebrenica-rezija za NATO
Radovan Karadzic – heroj ili ratni zlocinac

Kod Srebrenice u Potocarama postavljena je spomen-ploca muslimanskim zrtvama. Jula meseca ove godine odrzana je komemoracija muslimanima postradalim jula 1995. u Srebrenici. Nadomak Potocara je Bratunac i selo Kravica. 1992. godine muslimani su u ovoj bratunackoj opstini spalili srpske kuce. Pobijeno je vise od hiljadu Srba. Srpkinje su silovane. I ti napadi muslimana iz Srebrenice na srpska mesta bili su cesti do jula 1995. Za razliku od Potocara gde je i ovoga jula bilo prisutno vise hiljada muslimana, predstavnika medunarodne zajednice i, naravno, novinara, o bezbednosti je brinulo preko dve hiljade policajaca, u bratunackoj opstini bilo je mirno. S obzirom kojom se brzinom umnozavaju oni koje bih nazvala nistavilima po Srbiji, nije bilo iznenadujuce saznanje da je bilo i onih koji su iz Beograda krenuli put Potocara. Za njih pobijeni Srbi su tek usputni dogadjaj. Policija u Bratuncu nije imala razlog da bilo sta obezbedjuje. Kod grobova pobijenih Srba nije bilo novinara, ni medunarodnih predstavnika. Velike sile su te koje odreduju cija je smrt u datom trenutku vaznija. Kako i ne bi kada im na ruku idu i srpski politicari. Stigla je najnovija vest iz Sarajeva: "Vlada SAD-a izdvojice milion dolara za izgradnju Memorijalnog centra u cast 8.000 muslimanskih muskaraca i mladica ubijenih u Srebrenici 1995. godine". Kakvo bestidno poigravanje brojkama! To ludilo nema ko da zaustavi.

Jedni kazu da je Radovan Karadzic heroj, drugi ga osuduju i pre suda mu presuduju govoreci da je ratni zlocinac. Sta je Radovan Karadzic i sta sve stoji iza price o Radovanu Karadzicu i Srebrenici.

Opredeljivati se za Radovana Karadzica kao heroja ili ratnog zlocinca i na tome stati sasvim je pogresno. Stvar je mnogo slozenija. Oni koji diktiraju ovakvu podelu i koji tu podelu vezuju samo za ime Radovana Karadzica to cine tendenciozno. Cela prica u vezi sa Radovanom Karadzicem i generalom Mladicem, izvucena iz konteksta, deo je scenarija i rezije onih koji su savrseno odradili posao na razbijanju nekadasnje Jugoslavije i etnickom ciscenju srpskog prostora. U nekadasnjoj jugoslovenskoj republici BiH nije doslo do tragedije i gradanskog rata zbor krsenja individualnih prava coveka nego zbog namere da se na silu zgaze kolektivna prava srpskog naroda odnosno, njegovo pravo na samoopredeljenje. 12. jula 1990. u Sarajevu osnovana je Srpska demokrastka stranka. Vec 20. novembra iste godine bili su prvi visestranacki izbori u BiH. Pobedile su nacionalne stranke Srba, muslimana i Hrvata. Tri nacionalne stranke na bazi partnerstva u vlasti formirale su nove organe vlasti. 24. oktobra 1991. godine muslimansko-hrvatska koalicija usvaja dokument o istupanju iz SFRJ i time direktno krsi Ustav SR BiH. To je bio razlog da poslanici SDS formiraju u Sarajevu skupstinu srpskog naroda u BiH. Na plebiscitu odrzanom 9. i 10. novembra 1991. srpski narod je rekao da zeli da ostane u drzavi Jugoslaviji. 9. januara 1992. godine skupstina srpskog naroda u BiH donela je Deklaraciju o proglasenju Republike srpskog naroda BiH. 28. februara 1992. godine Srbi su usvojili svoj Ustav. Tada je Radovan Karadzic izabran za predsednika Republike. Muslimani su vec tada imali svoje vojne formacije »Patriotsku ligu« i »Zelene beretke«. Vazno je reci da je posle priznavanja BiH, kao nezavisne drzave, od strane Evropske zajednice 6. aprila 1992. godine BiH tretirana kao unitarna drzava, a Srbi su imali tretman odmetnika, gerile i neposlusnog naroda, ciji otpor treba slomiti. 4. aprila 1992. Izetbegovic je proglasio opstu mobilizaciju i otpoceo rat protiv Srba s namerom da spremno doceka priznanje nezavisne drzave BiH. 26. maja iste godine, u Lisabonu muslimani su odbili da prihvate Kutiljerov plan odnosno mapu razgranicenja. Muslimani su tada napustili pregovore. Istog dana u Ulici Vase Miskina u Sarajevu, muslimani su izvrsili masakr nad civilima u redu za hleb.

Oni koji su ratovali protiv Srba govorili su da se zalazu za multietnicki prostor, a toboze Srbi to ne zele. Medutim, svi oni su iz ratova izasli sa etnicki ociscenim prostorima kao sto je Hrvatska i BiH. Cinjenica je da su samo srpske zemlje bile i ostale multietnicke. Danas se u Republiku Srpsku muslimani vracaju, dok je to Srbima u muslimansko-hrvatskoj federaciji onemoguceno. A sta tek da kazemo o Hrvatskoj i danas okupiranom juznom delu Srbije, Kosovu i Metohiji, gde je teror nad Srbima i od strane siptara i od strane medjunarodnog predstavnika Stajnera svakodnevna pojava.

Kada sam pitala Karadzica da li je jedan od razloga njihovog sukoba sa muslimanima i Hrvatima to sto Srbi nisu hteli da zive u gradanskoj BiH vec su hteli da imaju svoj nacionalni prostor, Karadzic mi je odgovorio: “ To je laz da je BiH bila gradanska drzava. Ona je bila muslimanska, Islamska republika samo pod plastom gradanskog. Mi tacno znamo kako je bilo nama Srbima u opstinama u Sarajevu. Musliman ce da saraduje sa muslimanom makar ga uopste i ne poznavao, a na stetu svog najboljeg prijatelja Srbina. Kod Srba to nije slucaj. Drugo, multietnicka drzava nije moguca na Balkanu. Jugoslavija je primer za to. Bosnu su nazivali Jugoslavijom u malom, a potpuno je bilo svakom jasno da ako Jugoslavija ne opstane, nece opstati ni Bosna. Muslimani su se pripremali da izadu iz Jugoslavije, a mi smo hteli da ostanemo. Nikakvih tajni nije bilo i to je jasno receno da mi necemo nikakav muslimanski teror nad sobom, niti muslimansku vlast. Mi smo jos 1990. kada je Fond za zastitu muslimana formiran bili vrlo zabrinuti. Sa zebnjom smo pratili sva ta zbivanja. Kada smo videli kako Srbi prolaze u Hrvatskoj, dosli smo do zakljucka da ipak moramo da imamo stranku. Srbi su u Hrvatskoj bili gradani treceg reda ”. Karadzic mi je takode rekao da apsolutno nije zeleo da se bavi politikom, ali da je na kraju prihvatio mesto predsednika u nadi da ce se ubrzo povuci sa tog mesta . Medutim, dogadaji koji su sledili sve su poremetili . Rekao mi je da je cela srpska generacija sanjala da se konacno resi srpsko pitanje. Rekao mi je da se plasio pozicije v ode, ne zbog obaveza i zadataka vec zbog toga sto je to ogromna odgovornost pred narodom i sto prvi covek na celu jedne partije moze da bude doveden ne svojom voljom u razne situacije koje ga mogu kompromitovati, moze da bude ugrozen , ali i obrukan bez njegove volje. Rekao mi je da su dogadaji tako isli brzo da vise nije bilo prilike da se povuce , a da to ne ostavi posledice po nacionalne interese.

U ratu mnogi tragicni dogadaji posledica su samih dogadaja i mnogo toga ne moze da se spreci, mnogo toga izmakne kontroli. Zato , rekla bih , najvecu odgovornost imaju oni koji izazivaju ratove ili ih ne sprecavaju. Oni koji krse mir. A kada dode do sukoba nevini ljudi na svim stranama najvece su zrtve. Posebno su, zbog toga, opasni gradjanski ratovi. . Tako na primer, i pored naredbi Radovana Karadzica, da Vojska RS mora da se pridrzava najvisih normi medunarodnog humanitarnog prava, a o tome postoje dokumenti, desavale su se tragicne stvari za koje ni Mladic ni Karadzic u tom trenutku nisu mogli da znaju niti su bili odgovorni za to. Na primer , u prijedorskom kraju dogodili su se tragicni sukobi izmedu Srba i Muslimana. Komsije su krenul i jedni na druge. Ni Karadzic i ostali iz srpskog vrha nisu imali informacija sta se tamo desava. Karadzic mi je rekao da nisu imali cak ni telefonske veze. Postoje dokumenti i svedoci da je politicki i vojni vrh RS ka z njavao pocinioce zlocina sa srpske strane. Oni su bili hapseni i krivicno gonjeni. Sudovi u RS u toku rata osudili su 5000 Srba za nedela pocinjena nad Muslimanima. U RS nije bilo politickih zatvorenika. Nije bila izrecena ni jedna smrtna kazna bez obzira da li je bila rac o Srbima, muslimanima ili Hrvatima. N a m uslimanskoj strani stvari su bile drugacije. Karadzic je kao predsednik donosio odluke o pomilovanju ljudi svih nacionalnosti u toku gradanskog rata. Pa , cak , kada je 1993. krenuo obracun izmedu m uslimana i Hrvata u centralnoj Bosni , Karadzic i Mladic donose odluku da Hrvati mogu slobodno da produ kroz srpsku teritoriju pred napadima Muslimana. Tako su hrvatski neprijatelji sa svojim oru z jem i ratnom opremom sasvim bezbedno preko srpske teritorije presli na hrvatsku teritoriju. Mladic je tada obezbedio cak i prevoz hrvatskim civilnim izbeglicama.

Znaci, govoriti o Karadzicu izolovano i izvuceno iz konteksta cele price o globalnoj politici koja je skrojena za Balkan i koja je danas u svojoj zavrsnoj fazi realizacije zadatak je glavnog tuzioca Haskog tribunala. To je zamka. Zasto? Razlog vidim u tome sto je lakse u prvoj fazi izolovanog Karadzica optuziti za ratni zlocin i proglasiti ga krivim. Karadzic je kao predsednik bio vrhovni komandant Republike Srpske. Glavni tuzilac ne zeli mrtvog Radovana Karadzica. Postace mit. Cilj je da ga se docepa zivog. Da ga izvede na optuzenicku klupu i proglasi krivim. Tim cinom cilj iskonstruisane price o Srbima kao agresorima dobice legitimitet. U drugoj fazi Srbi u Republici Srpskoj bice proglaseni za agresora. Cilj je takode, da agresija NATO, odnosno da NATO bombardovanje Republike Srpske 1995. bude opravdano, a zlocini muslimana i Hrvata pocinjeni nad Srbima zaboravljeni i nekaznjeni kao da se nisu nikada ni dogodili.

Hapsenjem Karadzica i Mladica velike sile, lideri NATO-a i osnivaci Haskog tribunala za Jugoslaviju ne celu sa SAD-om zele da stave tacku na jednu ratnu pricu i legalizuju sopstveno nasilje kao pozitivan cin. Oni zele da sahrane Republiku Srpsku. Da sahrane i pomisao o slobodnoj srpskoj zemlji, da u Srba ubiju svaku volju i uniste nadu. Da od srpskog naroda na celom njegovom prostoru naprave jednu masu poslusnika. Na zapadu citavi timovi psihologa rade na tome. To se zove psiholoski rat. Kao rezultat toga imamo da se srpski narod u poslednjih dvanaest godina sistematski psihicki, fizicki i materijalno iznuruje. Tako izmrcvaren i umoran od svega, postao je ravnodusan, a to je najveca pobeda nasih neprijatelja. Zato je, pre svega, Americi, kao najvecoj svetskoj finansijskoj i vojnoj sili, posebno stalo do glave Karadzica. To je sila i ona mora da pokaze svu svoju nadmoc, cak i kada je u pitanju jedan mali narod kao sto je srpski. Loveci glavu Karadzica oni simbolicno zele da slome slobodarski duh u srpskom narodu. Slomiti Karadzica i staviti ga iza resetaka znaci slomiti i pomisao o samoodbrani i pravu na izbor, ne samo srpskog vec i svakog drugog naroda.

Iza lova na Karadzica stoji nesto mnogo dublje, vece i u politickom smislu vaznije od same glave Radovana Karadzica. Karadzic je simbol koga treba unistiti. Karadzic predstavlja srpski narod, onaj kome je veoma stalo do sopstvenog nacionalnog identiteta i nacionalnog integriteta. A to ni u kom slucaju ne znaci samoizolaciju. Karadzic – to je i politicki stav da moderna srpska drzava mora da bude postavljena na temeljima svega onoga sto je najvrednije u srpskoj istoriji, tradiciji i kulturi. Karadzic, znaci boriti se za slobodnu srpsku zemlju to jest slobodan celokupan srpski prostor, a ne protektorat kao sto su danas srpske zemlje Srbija i Crna Gora ili okupirani entitet kao sto je Republika Srpska. Bez suvereniteta i nezavisnosti nema ni slobode ni demokratije.

Karadzic je vazan svedok koga Srbi treba dobro da cuvaju. Karadzic je svedok kako su se Srbi u Bosni uvlacili u rat. Tada, 1992. godine, dok je zvanicna hrvatska vojska iz Hrvatske ulazila u BiH, Hrvati bili dobro naoruzani, a muslimani dobro pripremljeni vec devedesetih za rat, Srbi su imali samo lovacke puske po kucama politicki i vojno bili su neorganizovani i nepripremljeni za rat. Bili su bez saveznika. Cak su 30. maja 1992. uvedene sankcije Beogradu kako Srbija i Crna Gora ne bi mogle da pomognu svom narodu u Republici Srpskoj. Od jugoslovenske vojske koja je napustala BiH u RS ostali su oni Srbi u uniformama koji su bili iz BiH. U toku rata vojsci RS pridruzili su se srpski dobrovoljci sa drugih prostora. Dok se Hrvatska i tajno i javno pripremala za rat devedesetih uz svakojaku pomoc politickog i vojnog vrha Nemacke, sa muslimanima je to bilo nesto drugacije. Priprema muslimana u BiH za rat uglavnom se u pocetku izvodila tajno. Amerikanci su im pomagali u tome. Oni su to radili cesto ispod zita i perfidno. Muslimani su bili finansirani i podrzavani od svojih saveznika Saudijske Arabije, Turske, Kuvajta, Pakistana, Malezije, UAR-a uz stalne donacije koje su stizale iz SAD-a. I sve je to bilo praceno prljavom medijskom propagandom u korist Hrvata i Musliman koja je isla do morbidnosti. Kao u slucaju Nemca Stefana Svarca, ili dobitnika Pulicerove nagrade Roja Gatmana i Dzona Burnsa. Nista cudno. Ovo vreme ce inace biti upamceno po nagradenim gadostima. Tako na primer, Sunday Times je avgusta 1994. godine objavio tekst o americkoj isporuci oruzja Muslimanima preko aerodroma kod Tuzle. Hrvatskoj i Muslimanima Vlada SAD-a stavlja na raspolaganje »privatnu« firmu MPRI koju vode americki penzionisani generali i vojni eksperti. Kada sam u vojnoj bazi UNPROFOR-a kod Sarajeva decembra 1994. razgovarala sa generalom Rouzom, komandantom UNPROFOR-a, pitala sam ga sta misli o odluci americkog Kongresa da ukine embargo na isporuku oruzja muslimanima odgovorio mi je: "Oruzje stize u BiH, sto je za zaljenje. Vise oruzja znaci i vise sukoba a manje mogucnosti za mir." Na moju primedbu da se muslimani cak i posle Dejtonskog sporazuma tajno naoruzavaju, tadasnji predsednik vlade muslimansko hrvatske federacije Hasan Muratovic rekao mi je (razgovor voden decembra 1996.): »To su gluposti, mi smo toliko dobili i para i savremenog naoruzanja da bi bila cista glupost da se i pored toga tajno naoruzavamo. Reci cu vam jedan podatak: dok mi sada razgovaramo tri broda krcata oruzjem cekaju u luci Ploce da budu istovarena. Nastavila sam dalje sa konstatacijom da su se zato tajno bili naoruzavani u vreme gradanskog rata. Odgovorio mi je: »Tacno, tada smo se tajno naoruzavali. Stizalo je oruzje tajno. Zato ne moramo sada to da krijemo." Komandanta Muslimansko-hrvatske federacije generala rasima Delica pitala sam na koji nacin se sve naoruzavala muslimanska vojska u toku gradanskog rata. Rekao mi je: »Oruzje je najvecim delom dolazilo preko Hrvatske. Bilo je vremena i kada nije moglo, kao 1993.. Pitala sam ga koje je to bilo vreme kada se moglo. Moglo je, odgovorio mi je, 1992. godine i posle potpisivanja Vasingtonske deklaracije o federaciji. Genarala Rasima Delica podsetila sam da je devedesetih godina formirana Muslimanska patriotska liga. Jos tada je bilo samo u Tuzli preko 2000 spremnih, naoruzanih Muslimana. Ispravio me je rekavsi: »Ne nije devedesete, to je bilo 1991. godine«.

Jugoslovenska vojska je napustila Republiku Srpsku 20. maja 1992. godine. Moram da kazem jos nesto. Pre nego sto je definitivno napustila teritoriju RS jugoslovenska vojska nije tada puno pomogla srpskom narodu. Na primer mogla je, a nije sprecila pokolj Srba u Srebrenici koji se dogodio nesto pre nego sto je JNA napustila teritoriju BiH, odnosno RS.

Karadzic je i svedok razbijanja nekadasnje Jugoslavije i planskog organizovanog zlocina od strane Tudmana. Karadzic je svedok pokusaja Alije Izetbegovica, muslimanskog fanatika i pisca Islamske deklaracije o stvaranju nekakve muslimanske drzave usred BiH. Ako su muslimani u Drugom svetskom ratu vodili rat za nacisticku Hrvatsku ovoga puta to je bio njihov rat za muslimansku teritoriju sa islamskim obelezjima. Kada sam bila u Sarajevu krajem 1996. godine sve je bilo upadljivo zeleno i imala sam osecaj kao da sam u Teheranu. Kada sam to rekla generalu Rasimu Delicu kao i to da islamizacija dosta doprinosi strahu i kod Hrvata i kod Srba general Delic mi je odgovorio: »Ja bih voleo da Sarajevo bude kao Teheran«.

Karadzic je i opasan svedok prljave politike velikih sila i njihove podrske Tudmana i Alije Izetbegovica. Karadzic je svedok i zrtva najmorbidnije zloupotrebe medija u anti-srpskoj propagandi. Karadzic je svedok i zrtva zloupotrebe i manipulacije ljudskim pravima, slobode i demokratije. Karadzic je svedok izdaje rezima Slobodana Milosevica. Karadzic je svedok i zrtva antisrpske politike i antisrpske propagande koja je vodjena i koja se i danas vodi usred Beograda.

Srpsko pitanje je danas pitanje slobode, pitanje demokratije i ljudskih prava.

Naravno, Radovan Karadzic nije svetac. I on, kao i svaki covek, ima svoje vrline i mane. Primat dajem njegovim politickim stavovima. Licno prezirem idolopoklonstvo. Ali ako treba da kazem da li je Karadzic heroj ili zlocinac, on svakako nije ratni zlocinac. Sto se tice njegovih politickih stavova svaki Srbin demokrata i koji nije komunista, moze da se identifikuje sa njegovim stavovima. Za beogradsku pomodnu mondijalisticku malogradanstinu u toj prici nema mesta. Tako postaviti pitanje herojstva Karadzica za mene ima i jednu sasvim drugu dimenziju. Boriti se na svojoj zemlji i braniti svoju zemlju i narod od otimacine i to u vremenu pothranjivanja i finansiranja dezerterstva i defetizma, mora da se prizna- herojski je cin. Biti istrajan u borbi za one vrednosti koje coveka cine covekom je danas ravno podvigu, i to je herojski cin. Ostati nekorumpiran u svetu gde korumpiranost postaje vrlina i gde se nagradjuje funkcijom je takode ravno herojstvu. Boreci se za tradicionalne hriscanske vrednosti u svetu i sa svetom gde je dolar jedini bog pred kojima treba da se klanjamo zaista postaje hrabrost. Reci da profit nije pocetak i kraj svega je nesto sto je dostojno postovanja. A Radovan Karadzic, koliko ga ja poznajem, zaista tako misli i tako se i ponasa. Rekla bih da kod Karadzica dominira antikomunizam, a zalaganje za ocuvanje nacionalnog identiteta negovanje srpskog kulturnog nasleda. Karadzic je zasluzan sto jer u RS vracena uloga nase Srpske pravoslavne crkve. Naravno, da kojekakvim anacionalnim likovima to sve smeta.

Ne izdati kada drugi oko vas posustaju i izdaju dostojno je postovanja i to je herojski cin. Ne biti fukara u vremenu kada pred vasim ocima to mnozenje fukare poprima dramaticne razmere, danas je herojski cin. I na kraju, ostati do kraja Srbin u vremenu kada je cak i to pitanje- pitanje mode, a danas je vrlo profitabilno ne biti nacionalan, to je za postovanje.

Karadzica poznajem licno. Sa njim sam pocetkom 1997. godine o svemu razgovarala dugo, satima i danima. Potpuno slobodno i otvoreno. Bilo je i stvari koje mi se nisu dopadale, a desavale su se u Republici Srpskoj, kao na primer: Pojedini politicari enormno su se bogatili. Korupcija je bila glavni neprijatelj RS. Milosevic je svakojako vrsljao po RS. Tu mislim pre svega na stranke koje je osnivao kako bi oslabio SDS. Korumpirani dezerteri dobijali su prostor za politicko delovanje koje ce kasnije biti krunisano dolaskom Dodika na vlast. Duple komande koje su dolazile iz Beograda u vreme rata u BiH nisu bile sprecene. Vojni i politicki vrh SDS-a nije imao dovoljno snage ni dovoljno hrabrosti da delovanju JUL-a u RS stane na put. Karadzic nije imao, cini mi se, dovoljno drzavnicke mudrosti i hrabrosti da se sa Pokretom za Jugoslaviju na vreme obracuna. U stvari, to nije bio nikakav pokret za Jugoslaviju, to je bio antisrpski pokret cija je centrala bila u Beogradu. Njihovo jugoslovenstvo bilo je utemeljeno na mrznji prema Srbima. To zameram iako sam svesna cinjenice da bi u tom slucaju granica preko Drine bila hermeticki zatvorena i pre 1994. godine. Kada sam u nasem razgovoru Karadzicu zamerila lokal-patriotizam i da je 1995. godine i pored potpisanog sporazuma ostavio bez vojne pomoci Republiku Srpsku Krajinu, odgovorio mi je:"Srpska vojska nije imala spremnih jedinica. Sve jedinice su bile razvucene na veoma dugom frontu od hiljadu kilometara. Da smo poslali neku jedinicu u Krajinu, mnogi pravci bi bili ugrozeni u Republici Srpskoj." Istine radi, moram da dodam ovome da kada je Milosevic izdao Krajinu, svaka zrtva od strane Republike Srpske bila bi uzaludna. Imala sam utisak da je Karadzic na momente na neki nacin imao razumevanje za Miloseviceve politicke postupke. Kao da je nalazio opravdanje u cinjenici da je sam Milosevic bio pod stalnim pritiskom svoje zene i kao i pod pritiskom Amerike. Zamerala sam Karadzicu sto nije raspisao svenacionalni referendum 1991 godine za ujedinjenje svih srpskih zemalja, kada je bilo ocigledno da se tadasnje jugoslovenske republike pripremaju za secesiju. Kao sto su Hrvati i muslimani ne pitajuci Srbe izasli iz nekadasnje Jugoslavije tako su i Srbi imali pravo da se izjasne da ostanu u Jugoslaviji. Kada je medunarodna zajednica mogla da legalizuje secesionizam Tudmana i Izetbegovica mozda bi prihvatila i uvazila rezultate tog demokratskog nacina odlucivanja, odnosno referenduma, ali pokusaja sa srpske strane nije bilo.

U vreme naseg razgovora Karadziceva glava bila je ucenjena na 5 miliona dolara. Amerikanci su raspisali poternicu za njim. Sve vreme rata i vladavine Milosevicevog rezima i Karadzic i Republika Srpska su cesto bili taoci Milosevica i njegove zene. U nekim prelomnim i vaznim trenucima borbe, upravo zbog toga je i bilo duplih komandi. Ta druga komanda dolazila je iz Beograda. U takvoj psihozi i takvoj situaciji potpune izolovanosti od rezima u matici, i bez saveznika, tesko je voditi rat, a pogotovo ne izgubiti. Kao kandidat SDS-a novembra 1996. godine na mesto predsednika RS dosla je Biljana Plavsic. Onako sujetna nije mogla da podnese Karadzicev autoritet cak i onda kada on nije obavljao funkciju predsednika RS. Amerikanci su je vrlo lako uzeli pod svoje. Obecali su joj podrsku. To sto je prezirala Milosevica i neke u vrhu SDS-a koji su gledali u Milosevica kao davljenik u slamku, a neki i mogucnost licnog bogacenja, nije opravdanje za sve ono sto se, po Srbe lose, dogodilo u RS, njoj zahvaljujujuci. Mogu samo da zamislim kako se osecala kada je morala po americkom diktatu da sedne na sofu pored Milosevica. Tada je za nju vec bilo kasno. Novembra 1997. godine Biljana Plavsic raspisuje vanredne skupstinske izbore. Uz pomoc medunarodne zajednice pokradeni su glasovi SDS-a. Od 45 poslanika u skupstini SDS je spao na 25. Glasacke kutije su iz Prijedora i Banja Luke odnete u Ranice u bazu SFOR-a. Kutije su bile zadrzane dva dana. Muslimanski glasovi stigli su u dzakovima. Tako je BiIljana Plavsic uz pomoc Milosevicevih socijalista odnosno Zivka Radisica, Dodika, hrvatskih i muslimanskih glasova dobila vecinu u parlamentu. Nesto kasnije Dodik je bio izabran za predsednika vlade RS. Sadasnji predsednik RS gospodin Sarovic o tome mi je rekao: »U poslednjih 4 do 5 godina stranke koje su konstituisale vlast u RS saradivale su sa vlascu u Beogradu. Kod Milosevica su isli svi: Biljana Plavsic, Momcilo Krajisnik, Dodik, Zivko Radisic i Nikola Poplasen. SDS je izgubio vlast u RS posle dogovora koji je obavljen kod Milosevica ujesen 1997. u Belom dvoru."

Milosevic je bio uvek spreman da preda na posluzavniku Karadzicevu glavu u zamenu za svoju fotelju. RS je bila talac Slobodana Milosevica, a Milosevic je bio samo pion u rukama Vasingtona. Zaboravio je samo jedno, da Vasington nema miljenike, bar ne stalne miljenike. Secam se kada sam dosla iz Sarajeva februara 1999. godine gde sam imala intervju sa Venstendorfom, medunarodnim predstavnikom za BiH, pozvao me je covek blizak Karadzicu i zamolio da procitam pismo koje je, kako mi je receno, Karadzic uputio Srbima na Kosovu i Metohiji. U pismu je trazeno od Srba da daju podrsku Milosevicu. Naravno bila sam zgranuta time jer je vec u to vreme svakom moralo da bude jasno da je Miloseviceva politika politika predaje i politika propasti srpskog naroda. Uzela sam hemijsku olovku i precrtala sve te delove koji su se odnosili na podrsku Milosevicu. Rekla sam coveku koji mi je dao pismo da procitam da ovakvo pismo ne sme da ode u javnost. I da bi to bila bruka za Karadzica i tesko obmanjivanje Srba. Ne znam ni sada da li je zaista Karadzic to pismo napisao i potpisao. Ili je neko drugi pismo napisao stavivsi Karadzicev potpis. Sigurna sam samo u jedno da su Srbi u RS sve vreme skupo placali svoju slobodu a posebno posle Dejtonskog sporazuma kada su bili i ostali u neprijateljskom okruzenju i kada im je jedina otvorena granica jedini prozor u svet bila granica preko Drine. Taj prelaz preko Drine i ta veza sa maticom od strane RS je uvek bila skupo placana.

Karadzicu i Mladicu je, i politicki i vojno, bilo veoma tesko. Zahvaljujuci ogromnoj hrabrosti srpskih boraca i njihovom motivu da brane svoju zemlju i, bukvalno, svoje kuce, jer su im cesto i rovovi bili nadomak njihovih kuca, Republika Srpska je u vojnickom smislu bila pobednik. Tek NATO bombardovanjem RS i hrvatsko-muslimanskom ofanzivom avgusta 95. RS i vojnicki gubi deo svoje teritorije. Za politicki poraz od presudnog je znacaja Miloseviceva politika i njegovo neodgovorno i bahato ponasanje u Dejtonu. Dacu primer Brckog. Milosevic je americkom advokatu Ovenu uputio pismo 28. avgusta 1996. godine u kojem ga ovlascuje i daje mu odresene ruke da sto se tice Brckog njegova odluka moze da bude konacna. Pritom Milosevic o tome nije konsultovao, niti obavestio Srbe u RS. Posle Dejtona Milosevic od strane RS nije imao nikakva ovlascenja da pregovara niti da donosi odluke a to je cinio. Tako je americki advokat Oven na osnovu Milosevicevog ovlascenja o Brckom doneo odluku kakvu je hteo. O tome mi je Aleksa Buha, tadasnji ministar spoljnih poslova RS koji je tada bio prisutan u Dejtonu, ispricao: »Muslimani su citavu opstinu Brcko trazili jos u Dejtonu, ali mi o tome nistanismo znali. Milosevic je to precutao. O vaznosti Brckog Buha kaze:«Muslimani su Brcko proglasili svojim posebnim interesom da bi presekli teritoriju RS. Interesantno je da su pre svega Amerikanci u pricama o potrebi da muslimani imaju nekakva prava u Brckom na kraju potezali za argumentom koji je problematican. Poslednji argument je da su Muslimani sentimentalno vezani za Brcko. Ja im verujem. Ali kada bi takav argument bio merodavan onda bi mi Srbi mogli da kazemo da smo sentimentalno vezani za Mostar, pa smo sentimentalno vezani za Drvar, Glamoc, Grahovo, ili za Kupres ili za Bugojno jer su tamo vecinu cinili Srbi pre gradanskog rata i td. Da ne govorim da su sentimentalno posebno vezani za Sarajevo. Srpski sentiment su jednostavno ignorisali. To vam je ta medunarodna pravda«.

Bila sam u Bosni u vreme najkrvavijih borbi 1994. godine. Razgovarala sam sa komandantom UNPROFOR-a, generalom Rouzom, zvezdom britanske armije, bila sam u Sarajevu i provela sate u razgovoru sa generalom Rasimom Delicem, komandantom muslimanske armije i predsednikom vlade Muslimansko-Hrvatske Federacije, doktorom Hasanom Muratovicem. Razgovarala sam sa predstavnikom medunarodne zajednice za BiH, Vestendorpom. U Hagu sam vodila dug i iscrpan razgovor sa glavnim tuziocem Haskog tribunala, Goldstonom, a kasnije, pocetkom 1999. i sa Luiz Arbur. Sa Stoltenbergom, kao predsednikom Medunarodne konferencije za teritoriju nekadasnje Jugoslavije, razgovarala sam u Zenevi, odmah posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Pitala sam ga da li je bilo ko iz medunarodne zajednice imao mandat da zastiti srpski narod u Bosni i Hrvatskoj. Odgovorio mi je kratko i jasno: "Niko nije imao mandat da zastiti Srbe". Pitala sam ga zar i onda kada su sve zasticene muslimanske zone bile u stvari zasticene muslimanske ofanzive na srpsku teritoriju, zar i onda kada se znalo da ce Tudman da napadne Srpsku Krajinu i pocini etnicko ciscenje. Odgovorio mi je kratko: "Ne. Mi tada nismo imali mandat da zastitimo Srbe." Komandanta mirovnih snaga UN generala Rouza pitala sam 94 godine zasto nije trazio bombardovanje muslimanskih oruzanih snaga i zasto NATO nije reagovao kada su muslimanske oruzane snage prve zapocele ofanzivu na primer iz zasticene zone Bihac, kada su napadale srpsku teritoriju i same mirovne snage koristeci i demilitarizovanu zonu na Igmanu. Srbi su za mnogo manje stvari bili kaznjavani NATO napadima. General Rouz mi je odgovorio:« Od nas se trazi samo da sprecimo napade na ove oblasti odnosno na zasticene zone i to je ono sto radimo. Nama nije receno da brinemo sta Muslimani rade u zasticenim zonama. Mi to ne cinimo. I najzad mozemo da upotrebimo silu samo da bi smo sprecili napade na ove zone…«

Ovo me sve podseca na moj razgovor sa Kusnerom, voden u prolece 2000. u Pristini. Pitala sam ga da li bi prihvatio poziv Srba, posto se u to vreme cesto slikao sa liderima siptarskih terorista, da ucestvuje u demonstracijama protiv siptarskog nasilja nad Srbima na Kosovu i Metohiji. Odgovorio je: "Ne!"

1993. godine Stoltenberg je, zajedno sa lordom Ovenom, doneo plan za Bosnu koji je bio skoro isti kao i Dejtonski. Medutim, muslimani su pod diktatom Vasingtona taj plan bili odbili. Pitala sam Stoltenberga zasto se to dogodilo i u cemu je razlika izmedu tog njegovog plana i Dejtonskog sporazuma. Odgovorio mi je da je razlika izmedu ta dva plana samo u krvi i grobovima. Medutim, i nije bas tako. Tacno je da je rat produzen do 1995. godine, ali tu nije kraj price. Inscenirani krvavi dogadaji na pijaci Markale, pa onda Srebrenica 1995., bili su povod bombardovanja Republike Srpske od strane NATO-a i okupacije 13 srpskih gradova koje su Dejtonskim sporazumom pripale Muslimansko-Hrvatskoj Federaciji.

Predsednika Vlade Hrvatsko-Muslimanske Federacije, gospodina Muratovica, pitala sam da li su se muslimani osetili zloupotrebljeni 1993. godine i to samo zato da bi se produzio rat za cistu hrvatsku teritoriju u Bosni? U zajednickoj ofanzivi 1995. godine okupirano je 13 mesta u kojima je vecinsko stanovnistvo bilo srpsko. Tek tada je potpisan Dejtonski sporazum. Odgovorio je: "Tacno. Mi smo uvek kroz istoriju bili zloupotrebljavani za necije interese. Ja sam u ratu govorio:"Zelio bih videti nekog nesrbina koji ce stanovati u Drvaru". Jer sam bio dan pre rata u Drvaru i znam da je tamo bilo 99% srpsko stanovnistvo..." A onda sam konstatovala da je rezultat te ofanzive grobnica u Mrkonjic Gradu u kojoj se nalaze izmasakrirana srpska tela. Muratovic mi je odgovorio: "Zar vi ne znate ko je to pocinio! To su pocinili Hrvati."

To danas niko i ne pominje. Kao sto niko i ne pominje ubijanje i proterivanje Srba iz Srebrenice, pokolj srpske dece, zena, muskaraca i spaljene do temelja srpske kuce u srpskim mestima oko Srebrenice. Takode, nekom je ocigledno stalo da zataska pravu ulogu Nasera Orica u Srebrenici, kriminalca, ratnog zlocinca i komandanta Srebrenice, te 1995. godine.

Srebrenica je bila jedna od zasticenih zona za muslimane (rezolucije broj 824 i 836 SB). Medutim, te zasticene zone bile su, u stvari, sve zasticene muslimanske ofanzive. U tim zonama muslimani su bili do zuba naoruzani. Srebrenica je bila muslimansko uporiste odakle je Oriceva vojska isla u pohode na okolna srpska mesta. Posle tih pohoda srpske kuce su bile sravnjene sa zemljom ostalo je preko 1000 srpski leseva. Medutim, pre gradanskog rata u samoj Srebrenici bilo je 30% Srba od ukupnog stanovnistva. Oni su na pocetku 1992. godine bili proterani iz svojih kuca i mnogi pobijeni. Medutim o tome niko nista ne govori. Cela prica o Srebrenici je prica o izdaji i zrtvovanju sopstvenog muslimanskog naroda radi politickih interesa od strane muslimanskog politickog i vojnog vrha na celu sa Alijom Izetbegovicem. Oric je bio samo izvrsilac. U tome su ucestvovale i medunarodne mirovne snage. One koje su bile zaduzene za Srebrenicu. To je bila prljava igra. Oric je imao zadatak da jula 95. napusti Srebrenicu sa vojskom i da ostavi nezasticen muslimanski narod. Znalo se da to ne moze proci bez zrtava. Mekenzi je jos u junu 1992. godine video u cemu je stvar. Poznata je njegova izjava da : " Kada bih uspeo da ih ubedim da prestanu da ubijaju sopstveni narod radi CNN-a mozda bismo odavno imali primirje." Medutim, racunalo se na to da ce Srbi u ovoj iskonstruisanoj igri biti proglaseni za zlocince.

Srpska vojska je usla u Srebrenicu bez ikakvih problema. Muslimanski vojnici su ih napadali s leda. Medu srpskim vojnicima najvise je bilo onih iz Srebrenice i okolnih srpskih mesta. Malo je bilo Srba kojima i u ovom ratu neko nije bio ubijen. Muslimani su na to racunali. I cilj je postignut. Posle Srebrenice usledilo je NATO bombardovanje RS. Dejtonski sporazum je mogao da bude potpisan. Koliko mi je poznato ni Karadzic i Mladic nisu izdali posebnu naredbu za napad na Srebrenicu. Oni su bili samo dovoljno neoprezni da vide da je isuvise lak ulazak u ovu zasticenu enklavu bez odbrane i medunarodnih snaga i muslimanske strane bila zamka. Tako Karadzic u intervjuu holandskom reporteru Sibelinku maja 1997. godine tvrdi:«Nisam naredio, to nije bilo potrebno. Postojala je stalna naredba za napad kao odgovor na njihove akcije iz enklave. Naredba je bila da se razoruzaju muslimanske snage u zoni." Mislim da je zanimljiv moj razgovor na temu Srebrenice sa gospodinom Muratovicem. Elizabet Ren govori o brojci od 1000 do 2000 Muslimana za koje se ne zna sta je sa njima. Muratovic: »Medunarodni Crveni krst je popisao 5500 civilnih zrtava i izdao knjigu nestalih osoba koju i Srbi imaju jer se tamo i Srbi nalaze. Na to sam odgovorila: To je brojka nestalih a ne ubijenih. Vi minimizujete srpske zrtve a svoje preuvelicavate. Odgovorio mi je: "Da li vi gledate kako medunarodne organizacije kupe kosti u Srebrenici ili leseve u Pilicama ?" Na to sam mu odgovorila da srpske leseve nema ko da pokupi. Odgovorio mi je: "Srpske leseve treba obznaniti." Na kraju sam mogla samo da konstatujem da je u pravu. Srpske leseve treba obznaniti. Kako? Srpski lesevi su danas tabu tema u medijima u Srbiji.

Zanimljiva je biografija Nasera Orica. Oric je bivsi metalurski tehnicar. 1987. godine, zavrsio je kurs za milicionera, a pre izbijanja rata u Bosni radio je u SUP-u Savski Venac u Beogradu. Tada munjevitom brzinom u SUP-u napreduje. Ubrzo biva prebacen u jedinicu za specijalna dejstva republickog SUP-a Srbije. Ovako obucen u Beogradu, ubrzo prelazi u SUP Sarajevo. Iz Sarajeva, po zadatku, poslat je u Srebrenicu. U Srebrenici ga zatice rat i tu, od kursiste postaje komandant Osme Operativne grupe Drugog Korpusa Armije BiH. Sudovi u Republici Srpskoj izdali su za njim poternicu. Tokom 1992. godine u istocnoj Bosni, komandant ekspedicije koja je ucestvovala u muslimanskom pustosenju i klanju, bio je Naser Oric koga je Izetbegovic posle toga nagradio cinom brigadnog generala i odlikovao najvisim vojnim odlikovanjem muslimanske armije, "Zlatnim ljiljanom". Zanimljivo je jos nesto. 1995. nekoliko dana pred hrvatsku akciju "Oluja", po zadatku Milosevica u Knin dolazi Frenki – Hrvat. Bio je na celu Crvenih beretki u Drzavnoj bezbednosti Srbije. Njegov zadatak je bio da demontira raketni sistem Srba u Kninu. Tada je Srpska Krajina pala bez odbrane. Pominju ga i na Kosovu i Metohiji. Kazu da je bio 1998-99. godine. Njegov kolega, stari udbas i Milosevicev podrepas, Dusan Mihajlovic, posle 5. oktobra 2000. godine, kao ministar policije, ponovo je na zadatku i tu pocinje prica o hladnjacama i lesevima sa Kosova i Metohije. Nekome je bilo veoma stalo da dovuce leseve za koje jos uvek ne znamo ciji su nadomak Beograda. Trebalo je izjednaciti srpske zrtve sa njihovim dzelatima. Dusan Mihailovic ima zadatak da zavrsi pricu zapocetu u vreme Milosevica. Nesto pred samo bombardovanje NATO-a 1999. Milosevic dovodi Madara na celo Kontraobavestajne sluzbe Vojske Jugoslavije. A za njegovog zamenika postavlja penzionisanog generala Aleksandra Vasiljevica, proverenog Jugoslovena i bivseg nacelnika KOS-a VJ. Poznat je po aferama. Poslednja je u slucaju njegovog prijateljevanja sa Delimustaficem i u slucaju Pavkovic. Stao je na stranu sada vec penzionisanog generala Pavkovica. Mozda cela ova prica i nema neke veze i neku povezanost, ali je vrlo zanimljiva kao dodatak prici o duplim komandama.

Oni koji su smislili Haski sud za ratne zlocine pocinjene na teritoriji nekadasnje Jugoslavije od Srebrenice stvorili su zrtvu, a od Srba agresore i zlocince. Strasno je sto su Srbi najlaksa meta za odstrel i za to niko ne odgovara. Samo u Sarajevu pobijeno je na hiljade Srba. Razgovarala sam sa nekolicinom prezivelih koji su razmenom bili pusteni na srpsku teritoriju (o uzorocima rata i tragediji Srba od 1991. do 1995. godine govorila sam u svojoj knjizi "I cutanje je zlocin"). U Bosni je bilo mnogo logora za Srbe o kojima se znalo kao sto je Tarcin, Celebic, logori u Mostaru ili na desetine logora u Posavini. O tome se danas cuti. Pre bih rekla zabranjeno je govoriti o tome. U mestu Odzak, Hrvati su uz pomoc muslimana od skole i fabrike Strolit napravili logor i muciliste za Srbe. Hrvati su pocetkom 1992. godine naredili Srbima iz okolnih mesta oko Odzaka i u Odzaku, da napuste svoje kuce, ponesu sve sto imaju i predu na teritoriju pod kontrolom Srba. Naravno, to je bila jos jedna hrvatska zamka. Srbi su sa svojim zavezljajima spasavajuci svoju decu da im se ne bi dogodio ponovni genocid iz 1941. godine, krenuli put Samca. Na samom ulasku u Odzak zaustavljeni su. Hrvatski bojovnici i muslimani, njihove komsije, prvo su ih opljackali, a onda, onako vezane, zarobljene, odveli u skolu i fabriku Strolit. Odmah posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma i nepuna dva sata pre nego sto ce americki vojnici u okviru mirovnih snaga da udju u mesto Odzak koje je pripalo Hrvatima Dejtonskim sporazumom, uspela sam da udjem u ovaj grad, obidem logore u kojima su bili zatoceni Srbi i razgovaram sa logorasima Srbima. Potresno je vracati se sada kojim sve oblicima mucenja su Srbi bili muceni. Da li jos nekog interesuje ova prica i svedocenje prezivelih Srba koji su bili zrtve mucenja u logorima u Odzaku te 1992. godine?! Da li tuzioca Haskog tribunala Karlu del Ponte uopste zanimaju srpske zrtve? Ocigledno ne.

1993. godine razgovarala sam sa dr Dejvidom Klarkom, laburistom, tada ministrom odbrane Velike Britanije u senci. Sa njim sam se videla neposredno posto je obisao, u tim ratnim godinama i Sarajevo i Gorazde. Evo sta mi je tom prilikom ispricao. "Nije tacno da Srbi gadaju Sarajevo, vec je tacno da se tamo vodi gradanski rat. Oni jedni druge ubijaju. 2. septembra 1993. godine BBC je objavio da su Srbi granatirali Gorazde. Licno sam video da nije bilo nikakvog bombardovanja niti granatiranja. Moram reci da je i danas BBC objavio jednu laz. Novinari su postali sredstvo manipulacije..."

Secam se svog odlaska u vojnu bazu u Sarajevu prilikom mog odlaska kod generala Rouza. Nisam mogla a da ne svratim i vidim Grbavicu, jednu od sarajevskih opstina u kojoj su pretezno ziveli Srbi. Ako to uopste mogu da nazovem zivotom. Te 1994. godine Grbavica je izgledala sablasno. Videla sam 1000 svezih srpskih grobova i zgrade izresetane muslimanskim snajperima. Tada je i dzip u kome sam ja bila bio pogoden. Kada sam o svemu tome razgovarala pocetkom 1999. godine sa Luiz Arbur, glavnim tuziocem Haskog tribunala, rekla mi je da ona nema dokumentaciju o zlocinima nad Srbima i dovoljno dobar dokaz o ratnim zlocinima Tudmana i Izetbegovica. I da to sto tuzilastvo ima nije dovoljan dokaz za istragu. Bila sam sokirana tom kolicinom neistine. A istina je da je tuzilastvo u Hagu pretrpano dokaznim materijalom o etnickom ciscenju srpske teritorije, o planskom zlocinu nad Srbima, o agresiji Hrvatske nad Bosnom, o logorima muslimana i Hrvata u kojima su bili zarobljeni srpski civili i da je sve to bilo rukovodeno od strane drzavnog vrha i Hrvatske i Alije Izetbegovica. Pitala sam gospodu Arbur da li je upoznata da je tuzilac Niman u Tribunalu zahtevao od srpskih zrtava prilikom svedocenja da ne govore o poseti Izetbegovica logoru Celebic, o zlocinima u logoru nad Srbima u opstini Konjic gde je ubijeno 165 srpskih civila i gde su silovane zene, Luiz Arbur je odgovorila da o tome nista ne zna. A o oslobadanju Delalica iz Haskog zatvora, komandanta zloglasnog logora za Srbe – Celebic, bila je bez komentara. O njegovoj izjavi "Optuznica protiv mene je kraj za Izetbegovica" umesto odgovora okrivila je Srbe da joj nisu dostavili informaciju, kako je tom prilikom cinicno izjavila, da ce biti veoma tuzna ako Srbi sede na informacijama dok su oni pokusavali nekog da optuze.

Bilo bi potpuno suludo i neljudski reci da Srbi nisu cinili zlocine. Jesu. Ali to nije bio organizovani i planirani zlocin. To su bili individualni zlocini pocinjeni iz osvete u pomracenju uma nekoga kome je neko bliznji bio neposredno pre toga ubijen na najsvirepiji nacin od strane hrvatske ili muslimanske ruke. Tako je bilo i sa Srebrenicom.

Kad neko pokusa da svrsta Karadzica medu heroje ili ratne zlocince, onda mora i da postavi pitanje kako je sve pocelo. A govoriti o Radovanu Karadzicu, a to ne reci, znaci prikrivati istinu. Zato cu istine radi pokusati da navedem samo neka najznacajnije odluke koje nas upucuju na cinjenicu da je rat na teritoriji nekadasnje Jugoslavije morao da se dogodi jer je bio isplaniran, pripremljen i organizovan. Doduse, Tudman nije uspeo da Bosnu pripoji Hrvatskoj, ali je zato etnicki ocistio srpski prostor na sta bi mu i Pavelic zavideo. Bilo je jasno da je rat u Bosni neizbezan kada je Hrvatska krenula da se tajno naoruzava. Zanimljivo je kazivanje Dojcila Bojovica, nekadasnjeg komandanta 63. padobranske brigade. Razgovor sa njim objavila sam u svojoj knjizi »Ubice su medu nama«. Bojovic kaze: "Politicki vrh Jugoslavije u vreme izbijanja gradanskog rata cinilo je 80% prohrvatskih i slovenackih ljudi. Komandant vazduhoplovstva bio je Hrvat pa ga je zamenio opet Hrvat Zvonko Jurjevic. Mi smo 1991. godine predlozili da se uniste avioni u okolini Zagreba koje smo snimili i za koje smo imali pouzdane podatke da su puni naoruzanja i municije i kojima se gadala srpska teritorije. Otkrili smo gde se kriju ti avioni. Medutim Zvonko Jurjevic je odbio da se bilo kakva akcija sprovede. »Secam se imali smo snimak da su dvanaest aviona AN –2 na Cepinu takode puna municije i da ih treba unistiti. Ti avioni su dolazili iz Madarske i gadali su Vukovar i Mirkovce. Bombardovali su gde god je bio srpski zivalj. Bacali su takozvane »boljar« bombe napunjene zardalim ekserima. Tada mi je general Jurjevic reko:« Ne, ta akcija ne sme da se odvija«. Upitala sam Bojovica sta se posle dogodilo sa generalom Jurjevicem. Odgovorio mi je: »General Zvonko Jurjevic je danas u Beogradu. Kupio je i jednom i drugom sinu stan, a sebi stan i okucnicu«.

Rekla bih da je to tipicna srpska istorijska multikulturalna i multietnicka prica zvana srpska prica o bratstvu i jedinstvu.

Krajem 1991. godine, hrvatska vojska iz Splita vec je bila u Konjicu u Bosni. General Bobetko glavni stozer hrvatske vojske od samog pocetka gradanskog rata u BH bio je komandant regularnih hrvatskih jedinica na juznom ratistu BH. U memoarima »Sve moje bitke« Bobetko detaljno opisuje kako je na osnovu neredbe Tuzmana preuzeo komandovanje frontom u Hercegovini. Oktobra 1991. godine muslimansko-hrvatska koalicija usvojila je dokument bez saglasnosti Srba o izlasku Bosne iz SFRJ. To je bilo apsolutno protivustavan i nelegalan cin. 4. aprila 1992. Izetbegovic je proglasio mobilizaciju i otpoceo rat protiv Srba. Tada je nasilje zavladalo Sarajevom. Ubrzo, 6. aprila 1992. Evropska zajednica proglasila je nezavisnu drzavu BiH, apsolutno ignorisuci Srbe. 26. maja 1992. u Lisabonu Muslimani su po diktatu Vasingtona odbacili Kutiljerov plan o podeli Bosne na entitete. Da su muslimani tada prihvatili taj plan, rata u Bosni ne bi bilo.

Takode smatram da je sustinsko pitanje ko je odgovoran za rat. Izetbegovic i Tudman su svakako odgovorni za ratni zlocin i povampireno ustastvo jos i pre 1991. godine. Da li bi oni uradili to sto su uradili da nisu bili podrzani i vodeni od strane imperijalnih sila? Naravno, ne. Bar ne u onoj meri u kojoj su se svi ovi zlocini u poslednjih 12 godina dogodili. Na optuzenickoj klupi morali bi da se nadju i Genser i Kol i Klinton i Cimerman i onaj od koga je Cimerman dobijao zadatke. Posto su kreatori americke spoljne politike nevidljivi, njihovi predstavnici u Vasingtonu jesu, tu je i papa Pavle Drugi i vatikanski prozelitizam, Toni Bler i snishodljivi i do gadenja ponizni Zak Sirak. O tome kada sam razgovarala sa Romanom Prodijem, predsednikom Evropske komisije EU, nesto pre godinu dana u njegovom kabinetu u Briselu, bio je vidno uznemiren. Trazio je da iz teksta intervjua sa njim izbacim taj deo. Zanimljivo je da mu je takode smetalo moje pitanje o Rugovi i kako je moguce da se u vreme nabujalog siptarskog terorizma na Kosovu i Metohiji 1998. godine dodeli priznanje upravo siptarskom lideru i to od strane evropskih vlada usred Strazbura. Iako je iz Brisela vrsen pritisak na mene da to pitanje ne ugleda svetlost dana, naravno da na to nisam pristala.

Bez ikakve paranoje, mogu samo da konstatujem da su nam velike sile zbog svojih imperijalnih apetita zakuvale Prvi svetski rat i uvukle nas u Jugoslaviju i prvu i drugu. Englezi su nam nametnuli stranca Tita za predsednika. Zapad je finansirao komunizam u Srbiji. Zapad nam je i izrezirao razbijanje nekadasnje Jugoslavije devedesetih. Otvoreno su podrzavali Tudmana i muslimane u Bosni. NATO je bio i ostao privatna vojska siptarskih terorista. Sve vreme su odrzavali Milosevica na vlasti i gradili mu lazni imidz nacionaliste. Trebao im je zbog Republike Srpske Krajine, Republike Srpske i na kraju sve dok i vojno nisu usli u Srbiju. Ustolicili su DOS 5. oktobra 2000. na vlast. U srpskim zemljama finansiraju nacionalne stetocine. Amerikanci nam i dalje prete i ucenjuju nas. Njihovim zahtevima aktuelnoj vlasti u Beogradu i Republici Srpskoj nikada kraja. Karla del Ponte trazi od Beograda da cinkari, ako vec ne moze da uhapsi Karadzica jer nije u Srbiji.

Sud u Hagu je samo jedno od sredstava pritiska, radi postizanja politickih ciljeva. Kada sam to konstatovala u razgovoru sa Luiz Arbur odgovorila mi je: "Izgleda da su se dva tradicionalna metoda diplomatija i vojna intervencija zamorili i to je postalo jasno na primeru bivse Jugoslavije".

Bosna je pod okupacijom i niko od sva tri naroda, ni hrvatski, ni muslimanski, ni srpski, nisu srecni zbog te cinjenice. Dejtonski sporazum se beskrupulozno krsi. Od dva entiteta ponovo se stvara nekakva unitarna Bosna. Posle NATO bombardovanja RS 1995. Muratovic je rekao admiralu Smitu: "Popijmo viski, od sada nista vise nece biti kao pre."

Medunarodni predstavnik ima ovlascenja cara. Njegova rec je poslednja. I umesto da entiteti u Bosni krenu da se ekonomski razvijaju, da se narod zaposljava, da svima bude bolji standard, da saraduju, krenulo se sa novim eksperimentom. Bosna postaje teren za neko buduce krvoprolice. Novi visoki predstavnik Esdaun izjavljuje da ce se zaloziti za stvaranje nekakve bosanske nacije i razvijanje bosanskog patriotizma. Verovatno na primeru jugoslovenstva. On dobro zna kako se i najprljaviji zadatak dovodi do cilja, a to su ucene, pretnje i dovodenje korumpiranih politicara na vlast. I jos nesto. On racuna na to da ce Srbi biti dovoljno glupi da prihvate naziv Bosanci bas kao sto su u nekadasnjoj Jugoslaviji jedino oni od svih naroda na teritoriji nekadasnje Jugoslavije u najvecem broju sebe nazivali Jugoslovenima.

Americki general Dzon Silvester, komandant SFOR-a u Bosni cinicno izjavljuje da bi dobrovoljna predaja Radovana Karadzica pomogla narodu Republike Srpske da bude prihvacen od strane evropskih drzava i omogucila normalan zivot njegovoj porodici.

Da nemamo iskustvo sa aktulenom vlascu u Beogradu, mozda bi jos i poverovali u ovu laz.

Savet bezbednosti je 13. jula 2002. izglasao rezoluciju kojom se americki vojnici na godinu dana izuzimaju od jurisdikcije tek osnovanog Medunarodnog krivicnog suda. Odluka velikih sila o izuzimanju SAD-a od odgovornosti kukavicka je, licemerna i skandalozna. Vasington je pretio da ce se povuci iz mirovnih misija. To bi znacilo obnavljanje starih sukoba i stvaranje novih krvavih ratnih zarista sirom sveta. Savet bezbednosti nije nista apstraktno. Pored SAD-a kao stalne clanice prisutne su Velika Britanija, Francuska, Rusija, Kina. SAD su danas svuda prisutne politicki, finansijski, vojno. Korzika bi buknula, Baskija, Belfast, separatisti na severu Italije samo cekaju znak, u Nemackoj ima vise miliona muslimana, Balkan bi ponovo goreo. Pitanje Tibeta bi se aktiviralo, americki scenario za Avganistan bio bi prenet u Ceceniju. Mozda je Alzir na redu. Zemlje Magreba su interesantne za Vasington itd, itd. SAD je postao svetski tiranin. Svako nekaznjavanje tiranina je ohrabrenje za tiranina. Ne kazniti tiranina znaci biti saucesnik u kreiranju ljudske patnje sirom sveta.

Коментар је објављен у магазину "СРПСКЕ ДВЕРИ", "Интернационал", "Глас Црногорца", "Српски поглед" августа 2002.