ДВЕ ГОДИНЕ ВЛАДЕ ЗОРАНA ЂИНЂИЋА
Пут суноврата

На половини свог мандата премијер Србије Зоран Ђинђић није имао озбиљнијих разлога за задовољство иако се трудио, заједно са својом свитом министара, да покаже супротно. Све оно што говори Ђинђић личи на Потемкиново село. Заслуге из области за које Ђинђић приписује себи и својој влади нису допринос њиховој памети, већ их пре могу назвати добром вољом оних који су их устоличили на власт. А што се тиче финансијских обећања самих влада Немачке, Енглеске, Француске, на челу са САД-ом, Ђинђић је већ 2001. показао нескривено незадовољство. Што се тиче страних донација, пуштен је низ воду. Ђинђић има нешто што не можемо да му оспоримо, а то су способности манипулације.

1997. године Ђинђић је показао све своје манипулаторске способности. Извео је преко 100 000 људи на улицу, а онда их је вратио у куће. Милошевићев режим је тада преживео, таман толико колико је било потребно да се на један знак споља већ добро организовани Шиптари у униформама, тзв. УЧК крену у акцију. Са њима је кренуло и НАТО бомбардовање и окупација југа Србије. За то време док је Ђинђић припремао војни улазак НАТО-а преко обавештајних служби и донација америчког бизнисмена Сороса створене су тзв. невладине организације, којекакви форуми, ОТПОР и тобоже слободни медији у Србији. У почетку су имали само један задатак – да створе Милошевићу имиџ националисте. Данас, сукоб између тих тзв. невладиних организација и Ђинђића је само у томе што су те, такозване невладине организације, одмах по доласку на власт 5. октобра 2000, већ 6. октобра хтеле да сахране Србију.

Убрзо после уласка НАТО снага на југ Србије, Ђинђић октобра 1999. године доноси платформу за Косово и Метохију. Платформом је себе препоручио за место будућег председника Владе Србије. У том документу који је јавно промовисао тада посећујући балканске државе, Србе је на Косову и Метохији називао посебно угроженом мањином, а етничко чишћење српког простора и тероризам тзв. УЧК називао самовољом албанских група. Минимизирати злочине шиптарских терориста, као и рећи за свој народ да је мањина у сопственој држави, није ништа друго него велеиздаја.

Кад је Ђинђић сео у столицу председника Владе изјавио је да он неће да се бави Косовом и Метохијом. И заиста, све време се и није бавио. Ових дана Ђинђић се напрасно сетио да постоји Косово и Метохија. Како би добио позитивне поене код Срба, а ко зна и шта све још, обраћа се међународној заједници тобоже забринут за најсрпскији и најсветији простор српске земље, Косово и Метохију. До сада није учинио баш ништа за Србе, а било је пута и начина. Јавља се сада, када представник влада зона одговорности, Штајнер, приводи крају последњи чин отимачине и отцепљења југа Србије, тојест Косова и Метохије. До сада, деловање Ђинђића и Човића ишло је увек у жељеном правцу Штајнера. Благодарећи оваквој влади, као и претходној, мисија УН-а није пропала. Опет, благодарећи оваквој влади, шиптарска национална мањина добила је своје институције, а припадници терористичке такозване УЧК у униформама су косовске полиције. Београд, данас, ни онолико колико може и мора, није присутан у српским енклавама-логорима, а прогнаним Србима се манипулише.

И оно што је обећала Ђинђићева влада када је положила заклетву и то је слагала. Обећали су да неће бити финансијских и других афера, да ће домаћински да располажу државном својином, да ће народу увек да говоре истину и да ће Србију да уведу у цивилизован свет. Земља је данас у хаосу. Свакодневна убиства, људи без посла, општа несигурност, разорене породице. Koрумпиране судије из Милошевићевог времена, као и садашњег, апсолутно су недодирљиве. И даље се доносе пресуде крајње сумњиве. Влада Србије би морала да инсистира, а што не чини, на кривичном гоњењу лидера НАТО-а, те да покрене поступак код Међународног суда правде против државе Хрватске и Муслиманско-Хрватске Федерације за планско и организовано изазивање и подстрекивање грађанског рата, етничко чишћење српске територије и тешке злочине почињене над Србима. Такође, влада Зорана Ђинђића одговорна је за еколошку угроженост нашег народа, за бахато понашање оних који су приграбили монопол за увоз свега што угрожава нашу здраву пољопривреду, а посебно што је због њихове похлепе и егоизма увозом модификованог семена соје, чији је највећи произвођач у свету Америка, директно угрожен наш живот и наша незагађена поља. Што се тиче нашег школства, како ствари сада стоје, све се чини да се наше образовање, средње и високо, сроза на ниво курсева. Ова досовска власт, уосталом као и Милошевићева, Војску уништава. Полицију слуђују. Од 5. октобра 2000. све се чини да се разбију институције са националним предзнаком. Не доносе се обећани закони, распродаје се оно што је од стратешког значаја. Земља се и даље задужује. Не улаже се у развој производње. Увећава се број гладних Срба. Нема ни националне, ни државне стратегије. Не постоји ни политичка, ни војна стратегија. Парламент нема своју улогу, постао је руина. Све је под знаком питања. Истина о планском и организованом злочину над Србима сакрива се. Прогнани Срби се не враћају ни у Крајину ни у Хрватску ни на Косово и Метохију. Повећан је број самоубистава. Те националне штеточине у ОТПОРУ, кад говоре о кршењу људских права с бригом и највећим могућим цинизмом упозоравају свет како су полицајцима у Бујановцу на униформама њихова имена исписана ћирилицом. Те националне штеточине и не помињу логоре у којима данас живе Срби на Косову и Метохији. Тај исти ОТПОР намеће младим људима некакав нов вид патриотизма, као егоизам, материјализам, хедонизам. Све је у првом лицу једнине. Подстиче се похлепа и грамзивост. Диктатура партије замењена је диктатуром похлепног индивидуума. Намеће се некакав накарадни Устав Србије где се, уместо децентрализације, ради на дезинтеграцији, а уместо регионализиције ствара се федерализација Србије. Србија ће, ако то на зауставимо, изгледати страшније него уставом разорена 1945. и 1974. Ђинђићев министар Батић има задатак да помогне Ђукановићу да спроведе свој срамни чин одвајања две српске земље. Наравно, народ се не пита ни за шта. Оно што народ не да, мали политиканти без наше дозволе, вођени диктатом са Запада, покушавају да то спроведу у дело. Десна рука Ђинђића, Зоран Живковић изјављује да би северној области Србије, Војводини, требало дати већу аутономију, односно он заговара некакав модел асиметричне децентрализације. Такође, он каже да Срби не треба ни да размишљају о повратку на Косово и Метохију, док се не реши питање статуса. У преводу, то значи да се прогнани никада не врате. То су изјаве само једног малог, политички необразованог политиканта који прљаве послове одрађује за Ђинђића. А бахати политичари још увек ни за шта не одговарају. Којекакви малограђани и новокомпоновани политичари и богаташи, по Србији, утркују се ко ће пре да се смести у заједнички рам са брачним паром Монтгомери. Они би и да љубе руке Солани. Уместо да буде осуђен за НАТО злочине, он командује Београдом и Подгорицом маниром неприкосновеног господара. Књижевница Светлана Велмар-Јанковић, занимљиво, члан Г-17, још и вређа српски народ. Са нескривеним одушевљењем примила је Легију части. Примити Легију части из руку Жака Ширака председника Француске, усред Београда и то после бомбардовања Србије, више је него срамно. Госпођа Велмар је Јеврејка. Зачуђујуће је да баш она нема отпор према НАТО злочинцима. Каква је то влада која поставља Жарка Кораћа за шефа специјалног тела које ће се бавити свим важним питањима о бризи за децу и омладину. И ево, ту су нам резултати. На Б 92, перјаници антисрпских медија, кренула је кампања за геј и лезбејска права. Ако један Кораћ из једне минорне странке у Влади, познат као генерални контролор друштва и поборник хомосексуалне револуције у Србији, треба да брине о српској омладини, а ми и на то ћутимо, онда бољу Владу и не заслужујемо. Националне штеточине, попут Кандићке, којекаквих Бисерко, Вучо, Павићевић, и осталих из те малограђанске грађанштине, уместо да седну на оптуженичку клупу за антисрпско деловање и антисрпску пропаганду, влада Зорана Ђинђића има обавезу да их из буџета Србије финансира. А што се тиче којекавих страних агената, шпијуна и белосветских протува, они су се, већ, овде одомаћили. Колико сутра ће српски полицајац да покаже прстом, а они ће да крену у лов на Србе. Ђинђић и Ђукановић су знали да ће им приоритетни задатак после 5. октобра 2000. бити да у Хаг пошању све оне Србе за које су Американци посебно заинтересовани. Уосталом, они и нису доведени на власт зато што су много паметни и са државничким предиспозицијама већ зато што су довољно похлепни, бахати и властољубиви. Зато што не презају ни од чега. Лако се коцкају туђим животима. Не крију да су хедонисти, а њихов циљ је једино и искључиво лично материјално богаћење. И зато не бирају средства да дођу до циља. Што се тиче цензора, ДОС се и за то побринуо; у свим медијима су правилно распоређени. Све је под апсолутном контролом.

Народ очекује да они који су у Милошевићевом режиму представљали миље политичке мафије и свакакве друге мафије, да буду ухапшени. Али ко кога да хапси у земљи Србији и Црној Гори, када су и они и ови и сада и тада на власти. Када су и они и ови креатори српске драме. Како ће Душан Михајловић да хапси ону политичку и сваку другу мафију коју је Милошевић изнедрио када је и сам седео уз скуте Милошевићу. А данас му Ђинђић поверава најосетљивији сектор – безбедност Србије. Како да хапсе они који би сами требало да буду ухапшени.

Београд, фебруар 2003. године
Објављено у листу "Глас јавности"

А У Т О Р
Светлана Петрушић