КОСОВО И МЕТОХИЈА БЕЗ СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ

Председник Владе Србије Зоран Ђинђић у писму команданту НАТО-а за југоисток Европе захтева да се на Косово и Метохију врати хиљаду припадника снага безбедности СРЈ позивајући се на резолуцију СБ 1244. Скандалозно, Човић је одустао од путовања у Њујорк, није присуствовао седници СБ која је била посвећена Косову и Метохији искључиво због тога како би Штајнеру оставио слободан простор да пред СБ изнесе већ познате ставове када је у питању безбедност и политичка ситуација на Косову и Метохији. Човић је по нечијем задатку ускратио још једном да се о Косову и Метохији чује права истина. Ђинђић је, баш као и Човић, само један блефер. У последње време више пута је поновио да је последњи тренутак да почну разговори о статусу Косова и Метохије. Ђинђић нас је такође изненадио својом изјавом да Влада, то јест он има стратегију за Косово и Метохију. Мало је чудно да у земљи у којој не постоји ни државна, ни национална, ни војна стратегија, у земљи у којој нису дефинисани шта су то национални а шта државни интереси, председник Владе Србије говори о стратегији за Косово и Метохију. Покренути питање статуса југа Србије, а истовремено рећи да без решеног питања статуса нема ни повратка прогнаних Срба, није ништа друго, него онемогућити сваки повратак Срба и учинити све да се створи још већа несигурност код Срба који су остали на Косову и Метохији. У сазнању да су остављени од Београда, кренуће у последњу сеобу. Чак и да се убрзо покрене питање статуса Косова и Метохије пред међународним институцијама, то ће бити један дуготрајан процес. Таман толико да се заврши започети процес етничког чишћења српског простора. И још нешто, ми данас немамо људе у влади који су компетентни, довољно одговорни и национално свесни, да се баве питањем Косова и Метохије. Има много питања која председник Владе би морао да покрене, а није покренуо, и много тога што је морао да уради за Србе на Косову и Метохији, па није ништа урадио. Питање Косова и Метохије је питање од прворазредног националног и државног значаја. Косово и Метохија је Србија. И ту не може бити говора ни о каквом статусу и ни о каквим поделама Косова и Метохије. Јер српски део Косовске Митровице – није једино Косово и Метохија. Што се тиче саме територије, Косово и Метохија је већ аутономија. Југ Србије уласком НАТО-а '99 године окупиран је од стране шиптарских терориста. Срби који су остали живе у енклавама. То су логори у којима је њихов живот омеђен жицом. Срби данас у највећем броју живе од милостиње. Председник Владе Србије када говори и Косову и Метохији може једино да говори о ослобађању Срба, повратку прогнаних Срба, о заштити права шиптарске односно албанске националне мањине и о примени резолуције СБ 1244. Ђинђић би, да има добре намере, већ до сада, као председник Владе, морао да сазове Конференцију балканских држава са једном једином темом:"Злоупотреба људским правима националних мањина".

Сме ли Ђинђић да положај, као и целовитост, најсрпскије територије Косова и Метохије уопште доведе у питање?! Свака небрига о држави води у велеиздају. Сваки политички потез који доводи у питање целовитост територије је велеиздаја.

Говори се о подели Косова и Метохије. Ко је дао ДОС-у мандат да се бави најважнијим и најосетљивијим српским питањем од националног и државног значаја. Српски народ није дао мандат ни ДОС-у да и даље буде на власти. Народ је само хтео да сруши један накарадни Милошевићев режим. Само у једној малој Великој Хочи данас има 13 цркава. На простору Косова и Метохије остало је преко 150 хиљада Срба, заједно са 112 порушених цркава које су у присуству НАТО-а Шиптари дигли у ваздух. Ко то може и ко то сме да дели. На Косову и Метохији нема стопе која није српска. Уосталом, зашто Ђинђић не помиње катастарске књиге. Народу су потребни парламентарни избори. Народу је потребна паметнија, мудрија, одговорнија власт него што је ова. Народу је потребна српска власт која ће показати бригу за државу. Сваки народ жели да он сам бира своју власт. За своје циљеве и свој новац. Ниједан народ не жели марионетску власт. Посебно не наш, српски који је 60 година жртва марионетских власти.

Ђинђић изјављује како је разочаран што међународна заједница говори једно, а ради друго. Та међународна заједница која има своје име и презиме, никада није ни крила своје апетите када је у питању Балкан, а посебно српска територија. Белосветска политичка мафија одувек је проналазила људе унутар нашег простора који су њихов план изводили до краја, али често и без икакве обавезе да те услуге и плати. У амбициозном Ђинђићу, уосталом као и целој владајућој гарнитури, пронашла је, баш као и у Милошевићу некада, кооперативног сарадника. Што се обећаних пара тиче, истина је да је Ђинђић остао кратких руку.

Кад је Ђинђић сео у столицу председника Владе изјавио је да он неће да се бави Косовом и Метохијом. И заиста, све време се и није бавио. За владу Зорана Ђинђића постоји Косово и Метохија и Србија, па онда Србија и Војводина, Срби се називају мањином, а шиптарска, тојест, албанска национална мањина зове се само Албанци, за Рашку област кажу Санџак, Турци Османлије као да још увек нису протерани са српског простора. Наши непријатељи кад хоће да објасне зашто шиптарску, тојест, албанску националну мањину на југу Србије не називају мањином, користе податак да на Косову и Метохији бројчано има више Шиптара неголи Срба. И то им даје право да у сваком тренутку покрену питање отцепљења дела српске територије, Косова и Метохије. Са друге стране, марионетске власти у Београду шездесет година им иду у томе на руку. Актуелна досовска власт, као и Милошевићева и претходна комунистичка, никада, али баш никада, јавно није упозорила јавно мњење, као и међународне институције, да демографски и етнички поремећаји, настали пре свега терором, не могу и не смеју ни под каквим изговором да буду легализовани. Суштина је у следећем. До демографског и етничког поремећаја на југу Србије, Косову и Метохији, дошло је пре свега због:

1- физичког терора : терором шиптарских банди над српским народом долазило је до сталних прогона Срба са српског етничког простора. Последње организовано насиље од стране шиптарских терориста догодило се управо уз помоћ НАТО-а.

2- политичког насиља : доласком комуниста на власт и довођењем странца Тита за председника државе, донето је више срамних одлука којима се продужавао терор над Србима, а то је значило исељавање на стотине хиљада Срба са Косова и Метохије, као и онемогућавање да се прогнани врате на своју земљу. 1945. године донета је срамна уредба о невраћању прогнаних Срба на Косово и Метохију. 1974. године српски комунисти стављају свој потпис на један капитулантски и антисрпски устав којим су аутономији Косову и Метохији, као и северној српској области Војводини дате ингеренције, малтене, државе и то нам се до данашњег дана обија о главу.

3- отворене границе са Албанијом : што се тиче границе Србије са Албанијом, од доласка комуниста на власт граница је била све време отворена. По налогу Коминтерне, на стотине хиљада Албанаца из Албаније, без икакве контроле, улазило је на територију Србије. И то је трајало све време Титове владавине.

Стари назив за шиптарску националну мањину, како иначе сами себе називају, је Арбанаси или Арнаути, како су их Турци звали. Данас их у документима СБ и НАТО-а називају само Албанци. Мањина се нигде не спомиње. Држава Албанија створена је први пут на министарској конференцији великих сила у Лондону 1913. године. Међународно прихваћени назив за народ у Албанији, као и за мањину која живи ван граница Албаније, је Албанци.

Ђинђић је данас Човићу поверио нешто што је од посебног националног значаја, да се бави питањем Косова и Метохије. Човић као и Душан Михајловић, некадашњи су Милошевићеви подрепаши, тачније били су део једног погубног и криминалног режима.

Штајнер интензивно ради на отцепљењу југа Србије, тојест, ствара државу од Косова и Метохије. Човић све што ради иде у жељеном правцу Штајнера. А сада му јавно у томе помаже председник Владе Србије. Ђинђић би најрадије и да плати, само да се реши лукавог Човића. Међутим, Човић пуца на веће место. Уколико буде био угрожен од стране Ђинђића, покренуће питање поверења Владе.

Срби на Косову и Метохији немају слободу. Прогнаним Србима онемогућено је да се врате својим кућама и од стране самог Београда. Прогнанима се манипулише. 90 % Срба на Косову и Метохији живи од милостиње. Ништа није предузето да владе земаља које имају своје зоне одговорности добију озбиљнију информацију о физичком и духовном геноциду над Србима. Привредна комора Србије није добила задатак да пронађе начин како да помогне младим и радно способним, који, већ, четири године чекају помоћ из Београда. Регулисати радни стаж и обезбедити посао Србима, то значи задржати их на Косову и Метохији. Такође, неко намерно блокира сваку могућност да предузећа из централне Србије, која тргују са Шиптарима, отворе своја представништва тамо где су српске зајенице на Косову и Метохији. Адвокатска комора Србије такође нема задатак да се бори за права Срба. Срби на Косову и Метохији кажу да су без озбиљније адвокатске заштите. Такође, није организовано стално присуство лекара на целом простору где су Срби иако има правног основа у заједничком документу потписаном 5. новембра 2001. између Хекерупа и Човића. Ништа се не чини да се црквена земља врати СПЦ.

Човић је лично одговоран за регистрацију прогнаних Срба по дискриминаторским условима УНМИК-а, односно Хекерупа. Ствара коалицију Повратак коју уводи у шиптарски парламент. Њихово присуство је, што се тиче Срба, без резултата. Изводи Србе на локалне изборе, а притом Србе не пита кога би они желели да их представља. Иако се почетком 2002. знало да ће бити расписани локални избори, Човић намерно ништа није учинио како би Србе припремио на излазак или неизлазак на изборе. Због краха коалиције Повратак на изборима, Човића нико није позвао на одговорност. Такође, под његовим патронатом организовани су локални избори у Бујановцу. Лично је одговоран што је на листу ставио компромитоване Србе. Тиме је створио раздор и поделу међу Србима и ослабио позиције српске стране. Резултат је постигнут. Шиптари су добили на овим изборима. Човић је спасао Штајнера локалним изборима на Косову и Метохији. Изборима је била доведена у питање мисија УН-а. Штајнер је добио онај број Срба који му је био и потребан да би створио Шиптарима институције и представио постојање, тобоже, мултиетничког Косова и Метохије. Човић, даље, организује повратак Срба са циљем да се никада и не догоди. То не само да потврђују резултати на терену, већ и закључци са састанка једне стране невладине организације. Закључили су да Координациони центар није заинтересован за повратак Срба. Осим, вербално. Да би прогнане Србе држао под контролом, Човић организује скупштину удружења прогнаних Срба, а ради саморекламерства најављује да ће држава Србија да откупљује имовину, пре свега, сиромашних Срба на Косову и Метохији који су због своје немаштине принуђени да је продају.

(Ја сам идејни творац стварања Фонда на нивоу Србије, као и Фонда од стране српске дијаспоре. Предложила сам да новац из Фонда буде искључиво намењен за куповину српске имовине на Косову и Метохији од оних Срба који су због своје немаштине принуђени да је продају, као и куповину српске имовине од Шиптара која је последњим догађајима узурпирана. Тај предлог сам упутила Конгресу српског уједињења у пролеће 2001. године. Та моја иницијатива, коју сам назвала "Српска земља у српским рукама" била је с највећим могућим поштовањем прихваћена. Тај мој предлог требало је да буде јавно усвојен на Конгресу српског уједињења који је био планиран да се одржи ујесен 2001. године. Због догађаја од 11. септембра у САД-у, и због немогућности да сви представници Срба из дијаспоре дођу тада у Београд, Конгрес није одржан. Човић је моју идеју представио као своју и злоупотребљава је до максимума) Новац из Фонда за откуп имовине не иде тамо за шта је намењен. Човић парама Фонда на разне начине купује подршку појединих чланова Координационог центра, као и људи његове погубне опције. Човић је изманипулисао Србе у северној Митровици. Обећао им је формирање општине и потпуну безбедност. Штајнер је тек сада појачао притисак на Србе. Човић Приштину и не помиње. Он подржава мултиетничко Косово и Метохију само тамо где Срби чине већину. Подржао је срамни одлазак Карића и његове свите у Албанију. Удружење индустријалаца, како су се назвали, у земљи разорене индустрије, српским житом хоће да храни Албанију. Наравно, Карић се није постидео што тргује са Шиптарима док Срби на Косову и Метохији гладују. Уосталом, што би се и постидео, када је својим парама финансирао долазак Демаћија идеолога терористичке УЧК усред Београда. То је био његов поклон ДОС-у. Човић такође није одговорио Србима шта ће српски меци у шитарским пушкама, макар их он називао и ловачким. Човић је једно зло које, уосталом као и цео ДОС, треба што пре уклонити са власти.

Империјалне и колонијалне силе данас, као што су Енглеска, Немачка, Француска стављене под барјак САД-а, имају свој циљ и своју причу. Европа због својих колонијалних апетита поново отвара врата панисламизму усред Европе. Пред очима хришћанске Европе, хришћанска српска земља под физичким терором и духовним геноцидом нестаје. Папа Јован Павле мисли да је Бог на земљи. Речју и делом допринео је деловању терористичке такозване УЧК на Косову и Метохији. Изгледа да је најважније да католички Запад покори православни Исток. Европа доживљава свој духовни, морални, интелектуални и хришћански суноврат. Купа се у лицемерју, декаденцији, деструкцији. Зар би, иначе, Ругова, један од лидера шиптарских у време набујалог шиптарског тероризма 1998. године добио награду Сахаров од Европског парламента у Стразбуру. Шиптарски тероризам није освета, то је програм и план зацртан још у програму Призренске лиге написаном од стране савезника у стварању великоалбанске идеје. Циљ је стварање етнички чистог Косова и Метохије. НАТО бомбардовањем 1999. савезници су тај циљ спровели у дело. Али, то је колонијална прича, прича силе и прича о интелектуалној трулежи. Трагедија је што се нигде не чује српска прича. Оно што долази из Београда, то није српска прича. Дешавања у Србији и Црној Гори не представљају државну политику, то је политика кланова. Како сачувати власт ради моћи. Српска прича захваљујући нашем кукавичлуку, интелектуалној лењости, нашој слабости, још увек није испричана. Побуна памети није само тренинг духа, побуна памети доноси промене, сигурна сам, на боље.

Београд, фебруар 2003. године
Аутор коментара Светлана Петрушић