Отворено писмо Светлане Петрушић Милану Мишићу, једном од уредника листа „Политика“, поводом текста „1389.“, у рубрици „Уводник“, објављеном у „Политици“, 5. марта 2008.

Господине Милане Мишићу,
До сада је штампа објавила моја три отворена писма упућена Мирјани Марковић, Зорану Ђинђићу и међународном представнику за БиХ, Педи Ешдауну. Све троје, којима сам се обратила, нешто су значили у свом времену. Све троје су обележили једно време, и све троје су оставили свој печат. Нисам могла ни да претпоставим да ћу се једног дана вама обратити отвореним писмом. Господине Мишићу, имате много година, памћење које вас, надам се, још увек није напустило и лик на новинским ступцима који не одаје пацифисту. Нема дела иза вас и ничега препознатљивог по чему ће вас у мојој професији памтити. После 5. октобра 2000. године, Мишићу, изашли сте из мишје рупе. Али, иза дрчног „ништа“, ипак стоји једно „нешто“. Лепо сте цитирали Марк Твена. Није само наша Србија подељена на патриоте и издајнике, већ ми тешко пада што је професија новинарство у коју сам ушла овако истинољубива и правдољубива, чистог срца и високог образовања, обрукана, срозана и подељена. На једној страни су слободољубиви, часни, храбри српски новинари, а на другој страни они други: похлепни, снисходљиви, лажљиви, себични, корумпирани квазиновинари. Као што су некада трчали у ЦК по задатке, тако данас трче у стране амбасаде. Нема државе у којој нема макар мало издаје, али је мало држава у којој се велеиздаја велича и има толико новинарских марионета попут Србије. Господине Мишићу, тужно је када неко проведе цео животни век у професији, а иза њега остане једно велико ништа. И то ништа би остало да се нисте окуражили после 5. октобра 2000. и изашли из рупе. Енциклопедија „Британика“ вас је одала и „Политикин“ УВОДНИК. Откако смо постали амерички протекторат, окуражили сте се и постали гласни. Исписана година Косовског боја „1389.“ од стране неког српског клинца на фасади ваше свеже, лепо окречене куће вас је потресла, револтирани сте, како кажете, овим вандалским чином. Занимљиво, да вас као новинара није покренуо вандализам отцепљења српског Косова и Метохије да се огласите у новинама. Као одговор на терор, нормално је да уследи отпор. А тај отпор није увек у рукавицама. Чудо да вас на 1389. није подсетило страдање српског народа од стране Османлија. Нисте се потресли ни над чињеницом да се физички и духовни геноцид, као и етничко чишћење Срба, није догодило само у Другом светском рату, већ траје до данашњих дана. Требало је да 1389. у вама изазове болно сећање и бес на 1945. и одлуку Титових комуниста да забране повратак прогнаних Срба на своју земљу, на Косово и Метохију. Очигледно да није, јер је идеологија у вама надјачала осећање националне свести. Како то да 1389. није у вама, као човеку, пробудила сећање на паљење Пећке патријаршије, које се догодило и пре Слободана Милошевића, као и на сакаћење Србина Ђорђа Мартиновића 1985. године, а све је то починила екстремна рука неког припадника албанске националне мањине подстрекивана од стране страних обавештајних служби. Али, ви се, господине Мишићу, као грађанин мондијалиста, не бавите тиме, јер шта је то према штрокавом Београду и неваспитаним возачима. Нисте могли после свих ових година и лагодног живота у комунизму да се уздржите, из вас је излетела бујица гнева и отрова. И није проблем у свеже окреченој фасади ваше куће, већ у асоцијацији на 1389. Коначно сте у овој окупираној Србији постали слободни и могли да проговорите. Показали сте шта вас, плашљивог, у ствари највише боли. Орвел је казао: „Циркуски пси скачу када кротилац удари бичем по земљи, али стварно истренирани пас направиће салто када бича нема“.
Отпор младих Срба, пре свега прогнаника са Косова и Метохије, због злочина над Србијом и отимачине српске територије изражен је и паљењем америчке амбасаде. Ви сте то назвали оргијање, а ја нормалним чином у ненормалном времену. У америчкој амбасади је пала српска крв. Србина Зорана Вујовића, прогнаника, ваши су назвали хулиганом. Ви се позивате на пацифизам и предлажете: „Ако желите симболичан гест, немојте да запалите заставу, оперите је“. Ви предлажете да Срби на тероризам одговоре перформансом. Господине Мишићу, Србија се разболела од мазохизма и трпљења. Толеранција је Србију дотукла. То је и разлог што су Срби обневидели. Зар бисте ви иначе смели да данас, и поред свега, слободно пропагирате добровољно вазалство и капитулацију и некакав нови патриотизам као материјализам, егоизам, хедонизам. Ви не волите Србију, ви сте неодговоран човек, господине Мишићу. Усуђујете се да држите лекције о патриотизму, те кажете да је патриотизам осећање националне одговорности. Слажем се, али, господине Мишићу, ви сте одавно пали на том испиту. Ви и вама слични, читава плејада комунистичко-мондијалистичке малограђанштине, обневидели сте од бахатости и егоизма. Прави и најопаснији вандализам није кеса ђубрета на улици у разореној држави, већ отровна лаж када се појави на новинској хартији. Господине Мишићу, ви ћете једног дана морати и кривично да одговарате за фалсификовање историје и антисрпску пропаганду испод које сте ставили свој потпис. Као што ви немате милости према вандализму, тако и према вашем вандализму не сме да буде милости. Не због реванша, него тек толико да се ствари поставе на своје место. Ко сте ви, господине Мишићу? Петог октобра 2000. када је горео центар Београда када су ваши вандали палили град, пљачкали га и крали вредности из наше српске Скупштине и телевизије, то је било добро, то су били добри вандали. А када су Срби с разлогом палили амбасаде непријатељских земаља, ви сте се, кажете, осећали веома лоше. Ко сте ви, господине Мишићу, када се нисте згрозили 1997. године, када је из америчке амбасаде стигла наредба да се прекину антимилошевићеве демонстрације на улицама Београда. Ђинђић и Вук Драшковић тада су минирали једну добру идеју о рушењу накарадног Милошевићевог режима, отворивши врата НАТО бомбардовању и окупацији Србије. Ви нисте осетили мучнину у желуцу при сазнању да су Американци забранили и спречили повратак прогнаних Срба на Косово и Метохију у јесен 2002. Нисам вас чула да сте подигли глас против НАТО бомбардовања Србије и нисте назвали киднаповање, убијање Срба и паљење српских светиња од стране терористичке УЧК албанске националне мањине оргијањем. А оргијали су и 1997, 1998, 1999. и 17. марта 2004. Оргијали су и пре и после Милошевића. Није вас било срамота после 5. октобра 2000. што је тадашњи министар, демократа Батић из затвора пустио све шиптарске терористе, бандите и убице, а ни једног, ни мртвог ни живог, Србина није избавио из канџи терористичке УЧК.
И на крају, враћам се на место вашег злочина: енциклопедија „Британика“, књига 4. у издању „Народне књиге“ и „Политике“, Београд, 2005. страна 171. на којој пише: „Косово, албански Kосова“ и ваш потпис одговорног уредника. Стали сте у одбрану девет омиљених лажи америчких званичника, иако сте знали да је то кривично дело. Прва лаж: „...укидање аутономне покрајине КиМ 1989. године изазвало је протест косовских Албанаца...“ И пре 1989. Шиптари су, тј. албанска национална мањина, силовали Српкиње, палили српске куће, прекопавали српска гробља, кидисали на српске манастире и цркве. Друга лаж: Срби се на Косову и Метохији у тој енциклопедији називају мањином. Срби, као државотворни народ, не могу да буду мањина у сопственој држави Србији. Трећа лаж: Косово је подручје које се сматра светим за Србе. Косово и Метохија се не сматрају светим. То јесте истинска света српска земља. Четврта лаж: „После победе Срба над Турцима 1912. године, Албанци су започели кампању ненасилног отпора...“. А истина је да Шиптари, тј. албанска национална мањина, никада нису пружали ненасилан отпор Србији. Њихов отпор, од Призренске лиге до данас, увек је био добро организован и суров. Имали су само један једини циљ: отцепљење Косова и Метохије. Пета лаж: „1998. године дошло је до оружаног сукоба између Срба и Ослободилачке војске Косова...“. Такозвана ОВК или УЧК, како је називају Шиптари, није никаква ослободилачка војска, како пише у енциклопедији, већ терористичка организација која је 1997. године била до зуба наоружана војска и која је киднаповала обичне грађане и убијала српску војску и полицију усред српске државе. Шеста лаж: „КОНТАКТ ГРУПА ЈЕ ОД МИЛОШЕВИЋА ТРАЖИЛА ПОВЛАЧЕЊЕ СРПСКИХ СНАГА И ПОВРАТАК ИЗБЕГЛИЦА...“. НЕМА говора о шиптарским избеглицама до НАТО бомбардовања Србије. Прве избегличке колоне Шиптара догодиле су се као последица бежаније пред НАТО бомбама и добро изрежирана представа за камере CNN-а. Седма лаж: „Срби су изазвали СБ, етничко чишћење, убијање и протеривање...“ Нема говора да је Србија починила етничко чишћење над албанском националном мањином. Једино етничко чишћење јесте етничко чишћење српског народа. Геноцид и етничко чишћење Срба догодило се уласком терористичке УЧК на југ Србије Косово и Метохију из Албаније које је било праћено НАТО бомбама. Ругова је пред бомбадовање у интервјуу датом немачком „Шпиглу“ изјавио: „НАТО је наша приватна војска“. Осма лаж: „После потписивања споразума са НАТО-ом јуна 1999. године враћено је близу милион избеглих косовских Албанаца...“ Бројка од преко милион Албанаца на Косову и Метохији је дискутабилна. Многи од њих немају документа да су држављани Србије. Девета лаж: „Било је спорадичних одмазда према Србима који су остали на Косову...“ Одмазде према Србима после уласка НАТО снага на југ Србије не могу се назвати спорадичним. Та „спорадична одмазда“ је уствари брутална агресија и тероризам и над српским народом и над државом Србијом. Резултати тих „спорадичних одмазда“ су: преко 250 хиљада протераних Срба, више од 150 уништених српских цркава и манастира и преко две хиљаде побијених и отетих Срба.
Господине Mишићу, још увек нисте поцрвенели. Ко вас штити?! Нико, само лаж у овом смутном времену у коме се лаж проглашава за истину, а сила постаје закон. Љубав према свом српском народу, никада код Срба није рађала мржњу према другим народима, али јесте мржњу према неправди и злочинима неоколонијалних великих сила и њихових вазала.

Београд, 6. март 2008.

Светлана Петрушић,
новинар и публициста
www. svetlana petrusic.co.y