MODERNE PATRIOTE I TOLERANTNI IDIOTI

Zanimljivo je da je srpskoj državi, kada god je izlazila, iz oslobodilačkih ratova, okupacije i ropstva i bila na putu svog uzdizanja i preporoda, oduzimana sloboda i pravo na sopstveni put i gurana je u ambis. To propadanje Srbije uvek je išlo uz njeno uzdizanje, od Berlinskog kongresa 1878. sve do danas. Strane obaveštajne službe i vlade kolonijalnih imperijalstičkih sila, od Austrougarske, Nemačke, Velike Britanije i SAD do danas, nikada nisu ni želele da vide slobodnu, uredjenu, demokratsku i prosperitetnu evropsku Srbiju.

     Srpsku državu gurali su u ratove kada je to njihovom krupnom kapitalu odgovaralo, a onda pobedničku, umornu, izmrcvarenu Srbiju, desetkovanog stanovništva, gurali u zajedničku državu sa neprijateljskim državama, i to poraženim. Na primer, Hrvatska, blagodareći njenim zaštitnicima, pre svega Vatikanu i Nemačkoj, nikada nije bila kažnjena za počinjeni genocid i etničko čišćenje nad srpskim narodom ni u I, ni u II svetskom ratu. Naprotiv, za svoj planski zločin nad pravoslavnim Srbima u ovom gradjanskom ratu, na teritoriji nekadašnje Jugoslavije, devedesetih godina XX veka, bila je nagradjena.
     Vreme saradnje Zapada sa komunističkim Titovim režimom, ka Novom svetskom poretku i globalizaciji sveta, trujumfu zapadne finansijske, vojne i političke oligarhij na čelu sa totalitarnom vlašću SAD-a, bilo je samo vreme predaha, kondsolidacije saveznika, do prekomponovanja država u Evropi posle hladnog rata.
     Vreme vladavine Titove komunističke Jugoslavije je vreme u kome se odredjivala, pisala i kreirala sudbina srpskog naroda, srpske države, za postkomunistčki period. Tako drastičan primer vidimo i u Rezoluciji SB UN 1244 u kojoj su preslikane neke odredbe iz vremena Titovog komunističkog režima. Kao što su 1968. godine Titovi komunisti izbacili iz naziva Kosova i Metohije reč Metohija, iz naziva albanska nacionalna manjina reč manjina, kao i naziv Šiptari (drugi nazivi za albansku nacionalnu manjinu na jugu Srbije, Kosovu i Metohiji, su Šiptari, Arbanasi ili Arnauti). Ostao je samo naziv Albanci, kako bi u budućnosti ispalo da nije reč o nacionalnoj manjini, već, tobože, o albanskom državotvornom narodu u Srbiji.
      1945. godine Titovi komunisti doneli su zakon kojim se zabranjuje povratak na Kosovo i Metohiju Srbima prognanim od nemačkih i šiptarskih nacista. To isto se dogodilo i 1999. godine, po ulasku NATO snaga na jug Srbije  zajedno sa terorističkom UČK. Tada je onemogućeno prognanim Srbima (preko 250 hiljada) da se vrate u svoje kuće, i  ta zabrana traje do današnjeg dana.       
Na pravoslavnu srpsku državu, Vatikan i zapadana oligarhija, gledaju samo kao na svoju koloniju i najkraći put ka Istoku. Zato im je potrebna Srbija ograničene demokratije, sa marionetskom vladom, političkim beznačajnim mestom predsednika Srbije, Srbija podeljena na pokrajine koje će imati ingerencije države, uvek spremne, kada za to dodje vreme, da se manjine pozovu na samoopredeljenje i da se nastavi čerupanje Srbije.
     Danas SAD utvrdjuju svoju bazu na okupiranom jugu Srbije, Kosovu i Metohiji, za mogući napad na zemlje Magreba. NATO bombardovanje Srbije, 1999. godine, bilo je samo udarna pesnica neokolonijalnim silama da se vrate ponovo na Balkan, što Amerikancima predstavlja platformu, odnosno novu bazu, za dalje napredovanje ka Africi. Velika Britanija je prva dobrovoljno predala svoje kolonije u ruke SAD posle II svetskog rata. Vašington to isto danas očekuje od Francuske da učini sa svojim nekadašnjim kolonijama na severu Afrike.
     Put Plave knjige se i danas u XXI veku nastavlja. Ovaj dokument o zverstvima na Kosovu i Metohiji od strane Osmanlija i šiptarskih plemena, koji je trebalo da se nadje kao ključni dokument o stradanju Srba, pred tek osnovanim Medjunarodnim sudom pravde, s kraja XIX veka, zahvaljujući Beču, zaštitniku Osmanlijskog carstva, i prozapadnim  modernistima u tadašnjoj Srbiji, taj dokumenat, nazvan Plava knjiga, nikada nije ugledao svetlost dana. Istina o zverstvima nad Srbima u porobljenoj Srbiji tako je bila sakrivena pred medjunarodnom javnošću. Isto se dogadja i danas.
     O jednoj državi najbolje govore njeni mediji, tužilaštvo, sudstvo, vojska, policija... Da se pozabavimo tužilaštvom, kao ogledalom srpske države. Zašto srpsko tužilaštvo ne pokreće krivične postupke za veleizdaju Srbije?!
     Zašto se ne proteruju, oni stranci u Srbiji, koji zagovaraju i finasiraju urušavanje i okupaciju srpske države?
     Zašto se ne hapse oni gradjani koji javno zagovaraju predaju srpskih teritorija neprijatelju, ohrabruju teroriste na jugu Srbije, pospešuju terorizam, veličaju hrvatski genocid i još su za to svoje sramno i kriminalno delovanje nagradjeni od Hrvatske države usred Beograda, koji u ratu staju na stranu srpskih neprijatelja i otvoreno se zalažu za secesionizam Kosova i Metohije, Raške oblasti i Vojvodine, bombardovanje Srbije i javno vredjaju Srbiju, i mrtve i žive Srbe, koji oduzimaju pravo Srbima na samoodbranu, zavode cenzuru u medijima, dozvoljavaju strancima da kontrolišu srpske medije, koji krše Ustav i otvoreno vode antisrpsku propagandu i antisrpsku politiku usred Srbije?
     Zašto se ne zabrani ulazak u Srbiju, ili se ne uhapse oni gradjani Srbije koji danas žive u SAD i u Nemačkoj, i koji su instrumentalizovano urlali 1999. tražeći bombardovanje Srbije, kao što je to radio advokat Srdja Popović, vlasnik magazina VREME? Danas oni slobodno šetaju Beogradom.
     Šta je sa ubijenim Srbima? Gde su preživele žrtve NATO bombardovanja? Zar je to demokratija? Ili smo mi postali zemlja porobljenih umova? 
     Zašto se i posle rušenja Miloševićevog režima veleizdaja veliča? Zašto se i kako, u petooktobarskoj tzv. demokratskoj Srbiji, umesto nakaradnog Miloševićevsko-julskog režima, Srbija našla u kandžama lešinara sa srpskim pasošem, "tolerantnih" modernista, "tolerantne" malogradjanštine, skorojevića, pohlepnih, bahatih, sebičnih, samoživih, korumpiranih mediokriteta i modernih "patriota”!
     Zašto smo i kako dozvolili da kojekakvi mucavci, frustrirani i kojekakve duhovne nakaze i vucibatine budu orijentir srpskoj mladosti.
     Da li se iko pita kako se dogodilo da oni  koji vredjaju srpski narod, otvoreno se zalažući za veleizdaju i ismevaju tradicionalni sistem vrednosti, poput Čede Jovanovića, Nataše Kandić, Sonje Biserko, Biljane Vučo, Koraća, Čanka, Vesne Pešić, i kojekakvih propalih slikara, glumaca, pozorišnih radnika, pravnika, piskarala i ostalih šegrta, okupiraju srpski parlament, i ko im je uključio televizijske kamere i otvorio vrata svih televizijskih studija dvadeset i četiri časa dnevno? 
     Ko to zabranjuje da se kazne oni koji su posle 5. oktobra iz srpskih zatvora pustili na slobodu teroriste, pripadnike terorističke UČK albanske nacionalne manjine, pustili kriminalce, šiptarske ubice i narko dilere?
     Zašto specijalni tužilac od sebe pravi karikaturu i umesto da optuži Vladu SAD-a za terorizam on progoni srpske policajce za ubistvo braće Bitići, krvoločnih terorista, pripadnika terorističke UČK albanske nacionalne manjine, koji su tajno ušli u Srbiju sa specijalnim zadatkom, samo zato što imaju američki pasoš!
     Ko to sprečava da prolaze nekažnjeno svi oni  koji usred Beograda, kao žene u crnom, traže od učesnika pregovora o statusu Kosova da prilikom odredjivanja statusa ove okupirane srpske oblasti ,,vode računa o volji većine stanovništva pokrajine i omoguće evropske integracije izvan državno-pravnog okvira države Srbije''?
     Ko to sprečava da usred Srbije prodje nekažnjeno nazivanje Srba manjinom, a albanske nacionalne manjine većinom, usred Srbije? Ko zabranjuje da se kazne oni koji se zalažu da se okupacija Srbije legalizuje.
     Odgovor je u zgaženom suverenitetu Srbije i dobrovoljnoj kapitulaciji korumpirane Srbije. Nema srpske države, pa zato ni tužilaštvo ne radi svoj posao!
     Odgovor je:
     -zato što smo dozvolili da kojekakvi ekstremisti manjinskih stranaka, kojekakve nevladine organizacije, terorišu većinski srpski narod i srpsku državu. Manjina teroriše većinu,
     -zato što stvari ne nazivamo pravim imenom,
     -zato što je srpski narod postao kukavički, nema pobune, pothranjuje se apatija,
     -zato što je srpski narod pristao da bude vodjen a ne da vodi,
     -zato što su bolji, moralniji i odgovorniji prepustili mesto nemoralnima i neodgovornima, da im kojekakve vucibatine i neodgovorni odredjuju šta je to dobro za budućnost  Srbije,
     -zato što smo iz materijalne bede, devedesetih godina XX veka, uplovili u duhovnu bedu,
     -zato što mirno posmatramo kako nam te duhovne nakaze, za tudje pare i tudje interese, veličaju genocid i slave etničko čišćenje srpskoga naroda.
     Šta svet da misli o nama?
     Cela Srbija je pretvorena u Guantanamo. Kosovo i Metohija je logor za Srbe. Brisel okreće glavu, baš kao što zataškava skandal u vezi sa tajnim zatvorima CIA-e usred Evrope.
     U poslednjih sedamnaest godina javno postavljam pitanje ko ima mandat da zaštiti Srbe! Odgovora nema. Beograd i dalje ćuti. 
 Kada sam 1994. godine, usred gradjanskog rata na teritoriji nekadašnje Jugoslavije, u Bosni i Hercegovini, razgovarala sa generalom Rouzom, tadašnjim komandantom UNPROFOR-a, zvezdom SAS jedinica, na moju konstataciju da su zaštićene zone muslimana, kao što je to bila Srebrenica, ustvari bili centri u kojima su bili muslimani do zuba naoružani, da su te zone ustvari bile sve zaštićene muslimanske ofanzive na srpsku teritoriju, general Rouz mi je rekao: ,,Medjunarodne vojne snage, UNPROFOR, imaju mandat da štite muslimane, a nemaju mandat da ih razoružaju. Naš mandat nije da štitimo Srbe”. -rekao je general Rouz. Kada sam ga pitala: ,,Da li NATO ima mandat da štiti i Srbe?”, rekao mi je: ,, Ne, NATO nema mandat da štiti Srbe”. Insistirala sam: ,,Ko onda ima mandat da štiti Srbe?” Samo mi je kratko odgovorio: ,,Niko nema mandat da zaštiti Srbe”.

NATO nije imao mandat da zaštiti Srbe ni na Kosovu i Metohiji, te 1999. godine. Naprotiv, Rugova, jedan od lidera albanske nacionalne manjine, još 1998. godine za nemački ŠPIGL je izjavio: ,,NATO je naša privatna vojska”. Danas čelnici terorističke UČK na, krilima NATO-a i uz podršku Vašingtona, vladaju ovom južnom srpskom pokrajinom, koja je postala Eldorado za teroriste, narko dilere, kriminalce i pljačkaše srpske imovine. To je razlog zašto je prognanim Srbima onemogućen povratak u svoje kuće i zašto terorizam na Kosovu i Metohiji i dalje divlja poprimajući razne varijante.
     Borba protiv terorizma za Srbiju ne važi. Srpska vojska nema mandat da zaštiti Srbiju od terora. Te, tako, američki ambasodr Polt  izjavljuje magazinu NIN, decembra 2006. godine: ,,Način borbe sa globalnim terorizmom moramo samo da unapredjujemo”. Medjutim, ambasador Polt za srpsku borbu protiv terorizma, na jugu Srbije, ima drugi plan. Tu leži odgovor na pitanje zašto je danas vrh srpske vojske u mišjoj rupi.
     ,,Srbija"-kaže američki ambasador Polt-"treba više da se fokusira na globalni terorizam, nego na druge stvari koje sada imaju prioritet''.  Drugim rečima, ono što američki mabasador Polt kaže, preporučuje, da ono što je dobro za Vašington to mora da bude dobro za Srbiju. Pa albanski terorizam, i teroristička UČK albanske nacionalne manjine, i nije terorizam, jer služi interesima imperijalističke spoljne politike SAD. Polt ne skriva zadovoljstvo reformom srpske vojske Tako je za magazin NIN izjavio, decembra 2006. sledeće: ,,Ja sam zadovoljan kada vidim da je general Ponoš imenovan za načelnika Generalštaba, on je okrenut ka stvaranju nove vrste odbrambenih snaga za Srbiju, snaga koje će odgovarati globalnim izazovima a ne regionalnim sukobima”.
     Dakle, Srbija je pretvorena u američku koloniju. E, to je razlog što i dalje nemamo odgovor na pitanje: "Ko ima mandat da zaštiti Srbe"?!
     Vojni vrh Srbije se ne oglašava. Srpskoj vojsci je mandat dao srpski narod. I to istorijski mandat i večni mandat. Ali, srpski vrh i dalje ćuti.
     Danijel Frid, pomoćnik državnog sekretara SAD, u nedavnom intervjuu datom uticajnoj njujorškoj nevladinoj organizaciji Savez za spoljnopolitičke odnose, kaže: ,,Godine 1999. Madlen Olbrajt je povela NATO, a saveznici NATO-a doprineli su kampanji da bi isterala razbojničku vojsku bivšeg predsednika Slobodana Miloševića sa Kosova. Činjenica je da je bezbednost Evrope važna za bezbednost Amerike.''
     Zamislite, ovaj američki činovnik se usudjuje da vredja jednu zemlju, narod i vojsku i oduzima joj pravo da brani sopstvenu državu i zaštiti narod od terorizma, secesionizma nacionalne manjine. Dakle, srpska vojska je razbojnička kada se suprotstavlja albanskim teroristima koji su obučavani od strane američkih generala u tajnim bazama Albanije, a srpska vojska, za ovog američkog političara, nije razbojnička kada se od nje traži da bude topovsko meso za njihov osvajački pohod na svet.
     I Ruzvelt je 1939. godine opravdao intervencionalističku politiku američke administracije za interese ratnog lobija koristeći se doktrinom ,,Agresija na male zemlje predstavljaće opštu pretnju američkoj bezbednosti''. Ruzveltova administarcija, ne poštujući zakon o neutralnosti koji je doneo Kongres 1937. godine, paralelno sa tom novom strategijom, omogućila je američkim bankama da kreditiraju i  naoružavaju Hitlerovu nacističku vojnu industriju, istovremeno naoružavajući  Englesku i Francusku.
 I pored pretnji, ucena, bombardovanja Srbije, stalnih nečasnih zahteva od srpske vlade, Srbija ne bi potonula da se na pravi način oduprla politikom i svojom diplomatskom aktivnošću svemu ovome. Nema nacionalne i državne strategije. Spoljna politika Srbije je katastrofalna.
        Zato Beograd ćuti!
        Srbija nije podeljena, Srbija je oduvek bila jedinstvena i u svojoj suštini napredna demokratska evropska država. I nije problem u takvoj Srbiji, već u onoj Srbiji koja deli Srbiju, i sebe naziva sebe ,,drugom Srbijom”, a ustvari i nije Srbija i nema nikakve iskonske, duhovne i kulturne veze sa našom Srbijom i sa nama Srbima. Oni su ti izrodi koji daju pogrešnu sliku Srbije.
     Oni su ti malogradjani koji sebe nazivaju modernistima, drugom Srbijom i koji Srbiji nameću dobrovoljnu kapitulaciju, kao čin demokratije na putu ka Evropskoj uniji.
     Istina je i to da su ta ništavila za jednokratnu američku upotrebu.
     Kada je Truman obznanio svoju doktrinu obuzdavanja dato je zeleno svetlo za podrivanje država iznutra. Kao što je CIA stvorila radio "Slobodna Evropa" za vreme hladnog rata u Madjarskoj, po istom receptu danas u Srbiji funkcionišu mediji, nevladine organizacije i korumpirana inteligencija. Novo je samo nova terminologija za patriotizam XXI veka. Moderne patriote, nosioci tog modernog patriotizma,  isključili su pravo na odbranu. Ono što oni propagiraju je materijalizam, egoizam, hedonizam. To je ustvari vulgarni materijalizam i dobrovoljna kapitaulacija.
     Blagodareći tim skorojevićima, Srbija je postala mesto kulturnog, tehnološkog i svakojakog otpada. Ti moderni patrioti su imali zadatak da propagiraju nešto što Amerikanci često nazivaju politička realnost, a što u prevodu znači, ono što se na terenu postigne silom samo to se računa. Istorijsko pamćenje se briše, juče ne postoji, nema pitanja, nema odgovora. Sila je postala zakon. Od Srba se traži da budu tolerantni idioti.
     Tako je američki ambasador Polt uvredio, po ko zna koji put, srpski narod rekavši, povodom agresije NATO-a nad Srbijom, sledeće: ,,SAD nisu bile u ratu sa Srbijom... SAD, NATO i vaši evropski prijatelji bili su u ratu zajedno sa srpskim narodom protiv brutalnog, autoritarnog, nacionalističkog režima, koji je poveo Srbiju na put uništenja”.  (Intervju je objavljen u NIN-u, decembra 2006.)
     Drugim rečima, Polt poručuje: "Srbi su sami sebe bombardovali". Američki ambasador je prešao svaku granicu pristojnosti manirom arogancije imperijalističke velesile.
     Pitanje je kako bi se snašao američki ambasador da je novinar NIN-a kojim slučajem postavio inteligentno i pravo pitanje. Ali, to se nije dogodilo. Me|utim, koliko je bio uvredljiv odgovor ambasadora Polta, toliko je bilo nedopustivo snishodljivo pitanje novinara NIN-a. I, naravno i lažna konstatacija novinara, da je Srbija, pre sedam godina, bila zajedno sa SAD u ratu. Taj mali čovek, kvazinovinar, usudio se da agresiju NATO-a na čelu sa SAD-om na Srbiju nazove ratom. Takvi novinari, nevladine organizacije, mediji, srozavaju ugled Srbije i ne daju šansu demokratiji.
      Bilo bi nepravedno ovde ne pomenuti urednicu POLITIKE Ljiljanu Smajlović, kada sramni, naručeni komentar Boška Jakšića, koji poziva Vladu Srbije da prva prizna otcepljenje Kosova i Metohije, naziva u svojoj kolumni činom demokratije. Takav tekst protiv Ustava Srbije nema veze sa demokratijom, već sa veleizdajom, ali POLITIKA je, nažalost, uvek bila i ostala režimski list; u stanju je da promeni svoj logo, ali ne i politiku lista.          
     Doktrina obuzdavanja je, uz pomoć iznutra, dovela Srbiju na stub srama i ponora.
     ,,Dojčland radio” pitao je aprila, 2005. godine, Doris Pak, jednu od najuticajnijih nemačkih funkcionerki u Briselu: ,,Kako vidite rešenje za Kosovo, potpuna  nezavisnost ili status pokrajine?" Odgovorila je: ,,Ne, to nije moguće, kosovski region ne može više da se vrati pod okrilje srpske vlade. Zbog toga se pitam, zašto još ranije nismo bili aktivniji. Mi ne možemo da se povučemo, ni politički, ni vojno sada. Zbog toga je trebalo još ranije da se radi na tome, da se Srbi pridobiju za to”.
     I stranci su našli gradjane u Srbiji za njihovu stvar i njihove političke i vojne ciljeve na Balkanu. To je razlog zašto se veleizdaja u Srbiji ne kažnjava. I zato je biti špijun u Srbiji danas unosan posao.
     Važno je pomenuti još nešto, neke od bezbroj svakodnevnih primera funkcionisanja strategije obuzdavanja i ograničene demokratije u Srbiji. Godine 2003. na medjunarodnom skupu o voćarstvu, održanom u Čačku, Hrvatica Ivana Dulić je tako otvorila ovaj skup, da se odmah preporučila strancima i Svetskoj banci za mesto ministra poljoprivrede Srbije. Na panou napisano je, umesto Srbija, ,,Sandžak i Srbija”. Zar Raška oblast   (Sandžak je turska reč) nije Srbija! Posle ovog skupa, Ivana Dulić 2004. postaje ministar poljoprivrede Srbije. I, odjednom, iz mraka, pojaviše se povampirene vehabije u Novom Pazaru. To je bio dovoljan znak, na užas i zaprepašćenje časnih muslimana i Srbije. Po potrebi, pojavili su se i skinhedsi, dirigovano, u severnoj srpskoj oblasti Vojvodini. Srbija ne liči na sebe.
     Po pitanju negativnih reformi, posebno su na udaru od strane kancelarije Svetske banke u Beogradu, pored ministarstva poljoprivrede, ministarstvo prosvete, vojske i ministarstvo pravde.
     Madjarica Tende Kovač, zamenica Gaša Kneževića, nekadašnjeg ministra prosvete, bila je mozak ministarstva prosvete i glavna veza sa kancelarijom Svetske banke u Beogradu. Danas, kažu, ima vodeću ulogu za region Balkana i da je mozak u sadašnjoj proglašenoj dekadi Roma. Zato i ne čudi što Zapad nudi preko dvadeset milijardi evra za Rome u Srbiji (od 2004. Vlada Srbije, po diktatu Zapada, proglasila je Rome za nacionalnu manjinu u Srbiji, zatim im je promenjeno ime: više nisu Cigani, nego Romi).  Tim parama, pre svih Engleska i Nemačka, planiraju da proteraju sve Rome, pre svega iz svojih zemalja, iz zapadne Evrope u Srbiju. Jadni i žalosni Beograd ne sme ni da pomisli da predloži javno, Berlinu i Londonu, da te milijarde zadrže za sebe kako bi poboljšali kvalitet života svojim Romima u svojim zemljama. Zar to planirano proterivanje Roma iz zapadne Evrope i pravljenje Romima romske države usred srpske države nije diskriminacija Zapada prema Romima! Ovim činom dat je znak i zeleno svetlo nevladinim organizacijama u Srbiji. Kako bi profitirale krenuće da traže slučajeve. Bez napada na Rome, ostaće praznih džepova. Nema diskriminacije u Srbiji - nema para za nevladine organizacije!
     Srbija mora da se spremi za ulazak u dekadu. Ali, to može samo uredjena demokratska Srbija, koja će imati volju i spremnost da kazni veleizdaju.
     Klintonova administracija je strategijom borbe protiv kršenja ljudskih prava pravdala agresiju na Srbiju. Bušova administracija, agresiju na Avganistan i Irak naziva širenjem slobode i demokratije, i borbom protiv terorizma. Možda će agresiju na Iran, ili zemlje Magreba, da nazove preventivnim ratom.
     Izmišljena priča penzionisanog američkog generala Vilijama Vokera o Račku na Kosovu i Metohiji, bila je povod Vašingtonu za NATO agresiju na Srbiju. Za pritisak na male zemlje, dekada Roma može da posluži za razne manipulacije i pritiske na Srbiju. Evo, vehabije u Raškoj oblasti, skinhedsi i madjarski nacisti u Vojvodini, kao i nacisti u Madjarskoj, ne miruju, to je dovoljno za naš nespokoj.  Ko nam garantuje, da već sutra, ako dodje do tuče sa Romima, da to neće biti proglašeno za kršenje ljudskih prava, diskrimanaciju manjina.
     Šta nam donosi savremena globalizacija i u kakvom mi to Novom svetskom poretku živimo? Gde su čovek, narod, država, u svemu tome? Da li sebi smemo, kao ljudska bića, da dozvolimo poraz pred bezosećajnom i brutalnom silom? Zar da dopustimo da nam ratovi krče put u nekakvu savremenu globalizaciju, a da kataklizma postane put kojim ide čoovečanstvo?
     Ono što se Srbiji nudi, na putu tranzicije, zastrašuje. Ali ne sme da nas obeshrabri, u našoj čvrstoj veri da sačuvamo svoj nacionalni identitet, nacionalni integritet i jedinstvenu srpsku državu. I tu ne sme da bude kompromisa. Sa terorizmom i secesionizmom nema kompromisa.
     Evropa danas, podseća na Evropu iz vremena sramne Minhenske konferencije 1938. Ruzvelt je tada, 28. septembra, poslao poruku Čemberlenu da organizuje konferenciju zainteresovanih strana, koja bi, pod postojećim okolnostima, mogla da izvrši pritisak na Čehe da daju veće ustupke nacističkoj Nemačkoj.
     Nema političke odgovornosti danas i ne ispoljava se briga, ismevaju se  pravo i pravda, izvrgavaju se ruglu sloboda i demokratija. Tamo gde se ruše nacionalni identiteti, tamo se sahranjuje demokratija.
     Dozvoljeno je čerupanje Srbije. Ako se to ludilo ne zaustavi, ako se Srbi ne probude, ako Brisel ne progovori sopstvenim glasom, Evropa će se ponovo kupati u krvi kao 1941. godine.

U Beogradu, 25.02.2007. godine

Autor komentara: Svetlana Petrušić, novinar i publicista