Oбјављено у "Гласу јавности" 10. 02. 2004.

ОТВОРЕНО ПИСМО СВЕТЛАНЕ ПЕТРУШИЋ,
аутора ТВ серије "Косово и Метохија - од државе до енклаве"
поводом одлуке КФОР-а да укине пратњу и братсву монаха манастира Свети Архангели на Косову и Метохији

Најновија изјава портпарола КФОР-а Криса Томпсона да је безбедност на Косову и Метохији задовољавајућа и да се зато Србима укида пратња КФОР-а представља бруталну лаж. Срби су данас на Косову и Метохији гладни, без посла, без медицинске заштите, и без слободе кретања.

Њихов живот као и живот свих монаха у српским манастирима омеђен је жицом.

Уколико братство монаха манастира Свети Архангели остане без пратње КФОР-а то ће бити крај српском Косову и Метохији, а то је, очигледно, некоме циљ.

Средином септембра 2002. године као уредник у РТС-у боравила сам заједно са ТВ екипом на Косову и Метохији. Разлог мог боравка био је рад на серији, чији сам била аутор, "Косово и Метохија - од државе до енклаве". Серија је била емитована априла 2003. године.

Тада, приликом нашег боравка на Косову и Метохији, камером смо забележили трагичан положај Срба, наших монаха, као и трагични положај наших православних светиња.

Гледаоци су имали прилику да у серији виде дивљање над Србима, од стране припадника албанске националне мањине, које се дешавало и у присуству војника КФОР-а. У Призрену моја екипа и ја, иако смо имали пратњу немачких војника, били смо ухапшени од стране косовске полиције. Док нас је косовска полиција хапсила, немачки војник нас је све време фотографисао. Хтели су да нас спрече да обављамо наш новинарски посао. Разлог нашег хапшења био је да, застрашивањем и психолошком тортуром, која би се сигурно претворила у физичку тортуру да нас на крају из свега тога није избавио један официр међународне полиције, коме нажалост не знам име, не дозволе да до јавности допре истина о етничком чишћењу српске територије и о свакодневном терору над Србима. Шиптарска, тојест албанска национална мањина, данас у униформама косовске полиције, од уласка НАТО-а на Косово и Метохију и охрабрена њиховом помоћи, страховладом и насилничким понашањем, имала је и овога пута за циљ да до наше и светске јавности не допре истина да с почетка 21. века усред Европе постоје логори за Србе.

Пре почетка емитовања серије била сам уцењена од стране главног уредника Редакције документарног програма РТС-а. Рекао ми је да челни људи наше куће траже да се тај део, део о хапшењу, избаци из серије или серија неће бити емитована. Први пут у свом животу, као новинар, направила сам компромис. Иако је јавност била ускраћена за једно сазнање о томе како делује садашња власт, која је у рукама албанске националне мањине на окупираној српској области Косово и Метохија, серија у којој су приказана сва страдања нашег народа била је емитована.

Ово је текст за који ми је речено да мора да буде избачен из серије, тојест да не сме да угледа светлост дана:

"Стижемо пред Саборну цркву Светог Ђорђа у Призрену. Надомак цркве је Богословија. И тих педесет метара, без пратње КФОР-а, не саветују нам да идемо. У Призрену је, пре уласка НАТО снага, КФОР-а, живело преко десет хиљада Срба. Данас их је остало само седамдесеторо, и то већином старих и изнемоглих. Истина је да су последње три године затворени у својим кућама. Преживљавају од хуманитарне помоћи. У Богословији је и данас петнаесторо изнемоглих и болесних Срба. Испред цркве срели смо једну старију Српкињу. Каже да њена ћерка још увек не сме да изађе из куће. Када је једном за ове три године изашла, физички је била нападнута од стране припадника терористичке УЧК или такозване Ослободилачке војске Косова. Цркву и Богословију чувају немачки војници КФОР-а. Свештеник каже да је простор у коме се креће само од жице до жице. Често, ни вернике у Богословију не може да посети. Црква је окружена бодљикавом жицом. Док смо разговарали са свештеником, одједном нам је пришла група Шиптара у униформама косовске полиције. Пратила су их УНМИК полицајци. Један од Шиптара у полицијској униформи био је веома груб. Узео нам је лична документа. Немачки војник нас је непрестано фотографисао. Узели су нам касете. Наравно, оне до којих су могли да дођу. Били смо приведени у зграду затвора. Неколицина њих у униформама викала је, обраћајући се мени, на српском: "Сместа је ухапси." Један од њих ме је вукао на другу страну. Ја сам га одгурнула и затражила помоћ официра међународне полиције. Немачки војник који је био наша пратња био је видно уплашен и само је посматрао са стране. Шиптари у униформама косовске полиције нападно су демонстрирали своју власт. Били смо затворени у једној просторију чији прозор гледа на зид на коме су била врата са бројевима 1 и 2. То су биле ћелије. Све време у просторији, у којој смо били затворени, био је шиптарски полицајац. Само повремено, појављивао се официр међународне полиције. Могла сам са њим да изменим неколико речи на енглеском. Држали су нас у притвору дуже од пет сати. Један од двојице Шиптара, наших чувара, плаве кратко подшишане косе, атлетски грађен, рекао нам је да су припадници УЧК данас у униформама косовске полиције, а да је он био командант УЧК за Призрен. Није крио колико је поносан на своју ратну биографију. Каже да је после завршене Специјалне школе савезног СУП-а за антитерористичка дејства, у некадашњој Југославији, био у Немачкој у специјалним логорима за обуку, а затим из Немачке отишао у Хрватску. Од 1991. године борио се, заједно са Хрватима, против Срба. Био је, како је рекао, у хрватским специјалним јединицама званим "зенге". Када сам тражила да неко од војника КФОР-а дође, одговорио ми је да је КФОР имао власт на Косову и Метохији до 2001. године, а да су они Шиптари данас једина власт на Косову и Метохији. КФОР је само задужен, како је рекао, за границу са централним делом Србије. Такође је рекао да он може да нас пусти и раније, али да у том случају ће наредити, како се то, иначе, ради, да нас неко сачека иза првог угла и да ћемо бити изрешетани. Причао је о свом седмогодишњем сину на кога је, каже, врло поносан, јер док он пије чај, његов седмогодишњи син пуни шаржер његовог пиштоља. Када сам прокоментарисала да је његов син дете и да је лоше то што чини, рекао је: "Ако мој син не буде као ја, убићу га." И на крају, када сам започела причу о албанском тероризму на Косову и Метохији 1998. године, прокоментарисао је да би он презрео сваког Србина који би био на њиховој страни, а оног ко би пришао њиховој УЧК, лично би убио. Рекао ми је: "Ако неко не брани свој народ, како ће сутра да брани мој." После више од пет сати улази официр УНМИК полиције. Враћа нам документа и прати нас до цркве Светог Ђорђа. Шиптари у униформама косовске полиције били су видно непријатно изненађени, када су видели да смо слободни. Само добром вољом неколицине војника КФОР-а из Призрена били смо отпраћени до манастира Свети Архангели. Ту нас је чекао игуман Герман."

Убрзо после приказивања серије, била сам позвана као гост на ТВ АРТ. Том приликом говорила сам о албанском тероризму, који је легализован од стране политичких лидера НАТО-а, као и о поданичком понашању досовске власти у Београду, која ништа није учинила да заштити Србе. Убрзо после тога стигло ми је препоручено писмо с потписом директора телевизије Црквењакова, у коме се каже да од тог дана престаје потреба за мном, као уредником и аутором. Данас сам слободни новинар.

Београд, дана 07. 02. 2004. године

С поштовањем,

Светлана Петрушић

 

:: ОТВОРЕНА ПИСМА ::