МЕДИЈИ У СЛУЖБИ ПОЛИТИКЕ

После мукотрпног рада на филму "Побиј, покрсти, протерај" осетила сам неописиво задовољство при самој помисли колико је важан овај филм као аутентични документ који је драгоцен у служби истине о страдању српског народа. Поготово што је овај филм први политичко-документарни филм о страдању Срба у хрватско-муслиманским логорима у БиХ од 1992-1996. године. Преко 200 медија објавило је изузетно коректн o информацију о премијери филма и информацију са конференције за штампу одржане у Медиа центру у Београду.

Телевизија Србије – Редакција документарног програма одбила је да прикаже овај филм, уредник телевизије БК рекао ми је да је сигуран да људи који су у Колегијуму и на челу БК неће приказати филм јер ни до сада нису желели да прикажу ни један филм сличног садржаја. Телевизија Студио Б се поодавно бави пропагандом Хрватске, те овакав филм за њих је у сваком случају за избегавање. За Верана Матића филм је сувише са ставом, а његова телевизија Б92 има само један став, а то је не одступити од става оних који га плаћају, а то су странци. То у случају Б92 значи ширење демократије кроз пропагирање антисрпске пропаганде, а све у служби денацификације Срба. Веран Матић користи своју телевизију, уосталом, зато су му и дозволили они који га финансирају да је и има, данас, за лов на генерала Младића. Ову телевизијску станицу истина о страдању српског народа мало интересује. И када емитују нешто о страдању Срба, строго је контролисано, дозирано и селективно.

Водитељ и аутор емисије "Проблем" на ТВ Политика Предраг Сарапа новембра 2004. године тражио је да донесем ДВД филма. Рекао ми је када смо се телефоном чули да је филм веома важан и да је добро да се чује и друга страна – српска страна. Рекао је: "Доста смо гледали једнострано приказивање рата у БиХ". У договорено време отишла сам на заказани састанак у зграду ТВ Политика. У канцеларији поред Сарапе чекао ме је његов колега Владан Алимпијевић. То је онај водитељ и аутор емисије " Pressing " са концентричним ситним очима сакривеним иза наочара и лицем које све говори о личности. То је онај водитељ чије се емисије не памте. Алимпијевић и Сарапа припадају оној петооктобарској плејади водитеља типични представник садашњег новинарства за које можемо да кажемо да су апсолутно огледало власти. То су водитељи који доводе госте у своје емисије углавном сличног знања и памети. На почетку нашег разговора, прво што ми је Алимпијевић рекао било је: "Ви нисте новинар. Ви сте ратник." И то је поновио више пута. Осећала сам се као у Гестапоу. Није ни трепнуо када ме је питао зашто стално истерујем правду, те зашто браним Србе. Где сам ја то рођена, зашто се ако нисам из Републике Српске борим за Србе и Републику Српску, или зашто се залажем да се Србима помогне на Косову и Метохији, те да је глупо што инсистирам да се прогнани Срби врате. Имала сам осећај да је био срећан што ме види и да све то може коначно лично да ми саспе у лице. После његове следеће реченице била сам апсолутно шокирана оним што ми је говорио даље. "Шта ви Срби хоћете? Држава неће, нити има пара да помаже Србе у енклавама на Косову. А што да им то и каже? Зар они то сами не виде? Шта чекају? Нек напусте Косово! Шта ви Срби хоћете? Косово треба да буде независно. Чак, мислим да је најбоље ако се да Македонији. Косово природно належе на Македонију. Уосталом, идите и у друге државе, освајајте и друге просторе. Па шта и ако нестане српске државе? Многи народи су нестале и многе државе су кроз историју нестајале. Нестало је Монголско царство, Цинцари су изгубили државу, Мађари су изгубили део територије у Другом светском рату."

Када је завршио причу о територији, окренуо се српком православљу. "Ви Срби сте пагани. Славите славу, имате славски колач и свећу. Да се ја питам из школе би збациоверонауку, а оставио бих само грађанско васпитање." Размишљам у себи шта ли би рекао на све ово његов директор господин Рибникар.

Када сам га запрепашћно упитала ко смо то ми, а ко ви одговорио ми је – "Ја сам Јеврејин". Рекао ми је да је дипломирао Теолошки факултет. Питала сам га само чији и где. Уследио је следећи шок. Одговорио ми је: "Па ваш, у Београду." Устала сам, не пруживши му руку и рекла: " Алимпијевићу, ви сте фашиста . Или сте васпитани да будете фашиста, или сте плаћени да будете фашиста. Данас се фашизам антисрпки финансијски веома исплати."

Није се ни померио. Поглед му је остао и даље леден. Разговору је присуствовао његов колега Сарапа. Сарапа се сав скупио. Врат му је био упао у широка рамена. Деловао је сав јадно, снисходљиво, покорно у присуству Алимпијевића. Питала сам га: "Да нисте и ви случајно Јеврејин?" "Не" рекао је "ја сам Шумадинац. Један ми је деда био у партизанима а други солунски борац." Тачно тако ми је и деловао, као јадна, пропала, без отпора, прегажена Србија. Види се да је у њему победио деда комуниста.

Филм "Побиј, покрсти, протерај" до дана данашњег није угледао светло дана ни на једној београдској телевизији.

II

У прилог одговору на питање чији су медији у Србији или ко командује медијском сценом посебно када су у питању електронски медији, нека послужи следећи текст.

После трагичних догађаја на Косову и Метохији 17. марта 2004. године и поновног етничког чишћења српског простора и егзодуса Срба, више пута сам тражила разговор са Тијанићем, директором РТС-а. Поручио ми је преко секретарице да нема времена да се сретне са мном. Секретарица ми је рекла да му је сваки пут пренела поруку да сам инсистирала да помогне како би се на РТС-у реемитовала серија од 3 епизоде: "Косово и Метохија од државе до енклаве" чији сам ја аутор. Серија је била на РТС-у премијерно емитована 2003. године. Ова серија је иначе једна од најбољих и најстудиозније направљених серија о Косову и Метохији. То је аутентична прича са лица места о логорима у којима бораве Срби на Косову и Метохији, о њиховом неживоту, о узроцима страдања Срба, о оној и овој политичкој власти, о улози великих сила када је у питању овај српски простор. Ова серија даје одговор на сва суштинска питања, везана за Косово и Метохију и она је веома важна јер је документ који је неопходан поготово сада када се покреће питање стандарда и статуса Косова и Метохије. Фрапантно је и забрињавајуће да РТС забрањује емитовање те серије. Уместо тога, на државној телевизији РТС, тзв. нционалној, стижу закаснеле информације о догађајима 17. марта. Како су дани пролазили све је мање било тих информација. Углавном, и када се говорило и говори о страдању Срба, то су искључиво само слике Срба, покоја суза, казивање понеког Србина и слика понеке уништене цркве. Нема ни једног важног питања, нема ни једног суштинског одговора. То је само гребање по површини. Уосталом, то је случај са свим београдским телевизијама, осим телевизије Арт. Треба напоменути да је тадашњи уредник информативног програма РТС-а била Хрватица Гордана Суша, једна од оних која је позната по најагресивнијим иступањима када је у питању антисрпска пропаганда, део групе у којој су Соња Бисерко, Наташа Кандић, Борка Павићевић, Соња Лихт, Биљана Ковачевић Вучо, Прпа, Жене у црном, хомосексуални лоби ... Ударна тема тих мартовских дана 2004. године била је паљење џамије у Београду и Нишу. Правог и достојног одговора на 17. март у Београду није ни било.

Позвала сам министра културе и информисања, господина Којадиновића. Рекла сам му да је важно да помогне да се реемитује серија. Рекао ми је да је гледао серију и да ће учинити све да серија о Косову и Метохији угледа светло дана. Од тада на моје телефонске позиве не одговара. Имам утисак да бежи од мене. Само кад помислим са колико жара је бранио нешто што је потпуно неодбрањиво, а то је лик, односно дело, госпође Прпе, директорке архива Београда. Изложба коју је она припремила о - од стране историчара била је оцењена као увредљива, тенденциозна и неистинита што се тиче Србије. Зашто је министар Којадиновић јавно стао на страну неугрожене Хрватице из окружења локалних србомрзаца. По чијем налогу је то морао да уради, или боље речено, кога се или чега плашио?!

Медији су најбоље огледало сваке власти – изјавио је исти тај Којадиновић, новембра 2004. у Зрењанину.

III

Одувек је било цензуре у српским медијима, само су начини и средства различити. У време Милошевићевог режима, била је апсолутна манипулација медијима. Злоупотребљавано је све што је национално. Мира Марковић је на пример ширила дефетизам, тако да су са ТВ Политике усред рата 1992-1995. овде у Београду објављиване вести ХТВ-а, а уместо српске музике слушали су се музички фестивали из Хрватске. Петооктобарска досовска власт командује медијима стављајући их у службу државе Хрватске и антисрпске пропаганде. После 5. октобра 2000. године медији су у служби денацификације Срба. Сива еминенција Телевизије Пинк данас је нико други до Хрватица Соња Бисерко и то је разлог највулгарнијег ширења некаквог братства и јединства са ове телевизије. Командно место Мире Марковић преузела је њена сестра по идеологији Соња Бисерко. У време Милошевићевог режима крајем 1998. године донет је закон о јавном информисању. Они који су донели овај закон говорили су да је на Косову и Метохији побеђен албански тероризам и да није највећи успех овог закона аутоцензура у медијима би свакодневно писало да албански тероризам на Косову и Метохији сасвим неометано дивља.

На педесетом редовном заседању Парламентарне скупштине НАТО-а у Венецији новембра 2004. године, генерални секретар НАТО-а Јап де Хол Схефер између осталог приметио је да НАТО не може успешно да делује на Балкану, уколико нема подршке од домаћег јавног мњења. Тим поводом посебно се осврнуо на Косово.

То је био довољан знак онима који су задужени за обликовање јавног мишљења.

Они који, и јуче и данас у Београду, командују медијском сценом Србије и Црне Горе, мора се признати, у овом послу савршено су ревносни. Прво, убијено је јавно мњење у Србији и Црној Гори; јавног мњења нема. Друго, оно што се данас назива јавним мњењем, то су хистерични наступи тзв. невладиних организација, којекаквих грађана мондијалиста и намештене анкете.

IV

Чак и у Милошевићево време било је новинара са неприкривеним ставом. Данас је, нажалост, у великој мери новинарство сведено на проституцију. Уосталом, као и политичка и све више и интелектуална сцена Србије. Погледајте само ону интелигенцију која се привила уз Карића. Као некада, Карић око Мире Марковић. Нико од тих великих демократа није гадљив на Карићеве паре и којекакве награде. Ово је морално посрнуће.

Не само да су се поједине битанге крунисале влашћу, или из сенке дувају у леђа политичарима, него је страшно што те исте битанге доводе све оно што је безвредно, послушно, медиокритете, на места где му место није. Медиокритети су сујетни и зато су најопаснији. О томе треба медији да пишу. Али, тако је мало истраживачког новинарства. Свело се на странчарење и на афере афера ради и забаве ради. Фаворизују се политички аналитичари чије текстове нико и не чита, а када их прочита нема шта ново ни да сазна. Без икаквог стида и срама, по задатку, користе се емисије за пропаганду и уздизање страних војних сила и величању страних војних моћи, на пример, као што то чини БК, рекламирајући Турску. Или недопустиво рекламирање хрватске државе и помагање Београда једној Хрватској да уђе што пре у Европску Унију, Хрватској која треба да одговара за почињене злочине над српским народом. То је тужна прича о некажњеном злочину и улози Београда у свему томе. Телевизија Студио Б је перјаница у томе. Заиста је бисер над бисерима кад водитељ по задатку – телевизија БК – као госта у студио доведе силовану српскињу са Косова и Метохије и унапред добро припремљену. Та несрећна жена са Брезовице говорила је како су Шиптари добри и да Срби немају ништа против Шиптара и да су Срби одувек лепо живели са њима, те да је Шиптари нису ни силовали ни држали у логору са осталим Српкињама, већ да су то, како она каже, радили неки други, њој непознати људи који су говорили некаквим чудним за њу неразумљивим језиком. Врло брзо у њеној следећој реченици откривен је цео смисао ове емисије. Казала је да је један од оних који су је силовали рекао да је она силована само зато што су српски војници силовали шиптарске жене и да је ту само у питању освета. Значи, да би гледалац требало да закључи да су Шиптари добри, да су Срби зли, а да насиље над Србима на Косову и Метохији и није починила терористичка УЧК, већ неко други, вероватно муџахедини и то опет не из лоше намере, него из освете. Само што није рекла да ју је сам Бин Ладен силовао. Нико не каже да није било муџахедина на Косову и Метохији, али зар су само они чинили злочине над Србима!? После ове бестидне емисије појавио се очекивани текст очекиване комунисткиње Борке Павићевић у очекиваном листу "Данас". Људи у медијима свакодневно вређају српску памет.

Сада је тренд да се у емисије доводе они који су без интелектуалне храбрости или боље речено чија је храброст сведена на голу простоту, вулгарност и празну причу. На лаж храбро изречену за коју се унапред зна да неће бити кажњена. Храброст уредника мери се количином добијеног новца од страних донатора. Најхрабрији су пљувачи по Србима јер то је данас најуносније. Што си више неморалан и већи среброљубац, то више напредујеш. Сви телевизијски медији углавном данас личе једни на друге – новинари и тв водитељи као да су клонирани. Често телевизијски водитељи и најозбиљније теме срозавају и понашају се крајње шарлатански – и то неко финансира. Чак и по декору и улицканим студијима телевизије личе једне на другу. Озбиљне теме намерно су срозане на ниво talk -show-a по принципу што је новинар већа незналица, што глупљи водитељ, што више сроза озбиљну тему, то скупљи студио. Што озбиљнија тема то већи циркус. На пример, у емисији "Клопка" телевизије БК доведени гост у студију, Србин из села Батуса које је месецима без струје није знао да ли је доведен да нешто каже, да га Србија чује, да га свет чује или као део декора. Било је тужно то вече гледати ту емисију и непристојно понашање водитељке.

Ексклузивом назива се све – од празних разговора, од факсом добијених одговора на унапред постављена питања, текстова скинутих са интернета, до гостовања домаћих трећеразредних политичара. Додуше, политичара од формата и немамо. Новинари су пристали да буду сведени на улогу потрчка страначких личности. Све се свело на пљувачину два табора. Беба Поповић је постао највећа звезда. Дата је шанса једном криминалном клану да остане апсолутно заштићен. Гледаоци су били ускраћени за нека важна питања и одговоре. То је новинарски фијаско. Скоро ниједно писање о криминалу и корупцији није се истерало до краја. На пример, шта је са продајом оружја из српске фабрике Шиптарима. Издавање пасоша Шиптарима постало је данас веома уносан посао; испод руке, тарифа се зна. Шта је са случајем Цептер или Беко, да ли и кога Ђукановић тајно финансира у Београду, где су текстови о корупцији у судству и полицији, да ли се пише о спрези неких официра полиције са нарко-дилерима. Само се кренуло у штампи али не и наставило са одговором на питање која је права улога садашње министарке пољопривреде (Г17). Ко је спречио стварање институције од историјског значаја за српски народ и државу, о геноциду над Србима. Зашто се стало са писањем о лику и делу Чеде Јовановића? Зашто штампа не покреће питање ко финансира Чеду Јовановића? Зашто се не покрене питање у медијима које медије у Србији и Црној Гори контролишу и финансирају стране владе и стране обавештајне службе? Зашто поједини медији не покрену питање зашто се константно рекламирају на телевизијама пропали политичари и они којима народ није дао свој глас да уђу у Парламент, попут Батића? Лабусом се медији више не баве – штета. Иако знам да је врло опасно бавити се биографијом Душана Михајловића, када буде мање корумпирана полиција, верујем да ћемо и то дочекати. Зашто се у медијима нико не бави правом улогом Човића у Координационом центру? Зашто у медијима нико не истражи где су паре дате Човићу за Косово и Метохију? Где су новинари да покрену питање Богољуба Карића и његовог финансирања Демаћија у Београду ; Демаћи је идеолог терористичке УЧ К; Карићевим парама вређао је Србе усред Београда; то је био Карићев поклон досовској власти. Да ли је саучесништво и сарадња са непријатељем кр. дело? Није довољно само рећи да се наша војска циљно слаби и урушава. Питање је ко је кртица у Генералштабу и Министарству војске? Зашто се тиме медији не баве?

У медијима се ћути и не доводе они паметни људи који ће да проговоре о неоправданом присуству толике порнографије у медијима, пропагандом хомосексуализма, декаденције, вулгарности и најнижег могућег примитивног егзибиционизма. Где је истраживачко новинарство да истражи ко све то финансира? Ко у нашим медијима финансира и форсира све што је безвредно? Поспешује се видно одсуство сваког самопоштовања и основних људских вредности, као што су солидарност, брига за ближњег, несебичност, радовање, побуна као морални чин. Искварени српски језик у служби је као књижевни – тако се и третира. Све је у знаку ОК, дефинитивно и смараш.

Што се тиче емисија културе ту поготово мислим на државну телевизију, популаришу се особе које су антиреклама српској култури. Ружно, некултурано и безвредно представља се као авангарда. Чак се и даје шанса ауторима безвредних шкработина да се утркују у проглашавању својих штанцованих књига за бестселере. Симптоматично је колико су често присутни ти исти на свим телевизијама. А они су схватили да је врло уносно бити вулгарни егзибициониста. Они данас живе од тога. Толики су простор медијски добили да ће се јадни вероватно колективно поубијати кад једног дана Србија прође кроз ово лудило, а они оду у заборав. А дотле, какву ми то шаљемо слику о нама у свету! Једном речју, вулгарност, простота, порнографија, мудровање квазиинтелектуалаца, неких безвредних типова, залуталих и збуњених стварних интелектуалаца, проститутки, анимир-дама, стриптизете, видно су постали обележје наше телевизијске медијске сцене тј. оно што би се назвало спрском културом. Шта ће свет рећи о нама и куда ми то идемо и како васпитавамо нашу децу када су фризери постали најпитанији академици, а књижевници без књижевног дела. Како и не би, када су им академици из САНУ препустили место и побегли код Карића.

На Б92 могу да прођу само Титови пионири, пионирска црвена марама је знак препознавања – лозинка код Верана Матића. Шта рећи о уреднику информативног програма некада РТС-а, данас БК, Бојани Лекић, кад каже: "И даље се понашам као Пипи Дуга Чарапа. Понекад у вечерњим сатима разговарам са Геометром, оним горе који је најпоштенији и мери све. Погледам у небо и кажем: Бого, Бого је л' да ћеш чувати своју девојчицу?"И та инфантилна особа која је била гост трећег канала РТС-а, сита се исплакала жалећи судбину прогнане муслиманске деце из БиХ, при том не трепнувши и не поменувши на хиљаде прогнане српске деце и оне српске деце која су данас сирочићи, јер су им родитељи, само зато што су Срби, побијени у шиптарским, муслиманским и хрватским логорима. Кад су у питању деца, нема селективног плакања, али за такво бестидно понашање странци не питају шта кошта. Пошто и мој слуга има слугу, како наш народ каже, тако се догађа да кад уредник пређе из једне телевизијске куће и другу, за њим и булумента његових послушника. Зато је данас гледаоцима постало сасвим свеједно који ће информативни програм и на којој ТВ кући да гледају.

Што се тиче црногорске медијске сцене, ту је тек трагично. Све је у служби агресивне пропаганде, некакве тобоже посебне црногорске нације и независне државе Црне Горе. Над малом Црном Гором надвила се повампирена Коминтерна и Ватикан. Све је у служби Мила Ђукановића и његове свите. Сетих се магазина "Монитор". Јадног ли понашања уреднице тог листа која је радила интервју са генералом НАТО-а Веслијем Кларком. Овај би текст требало поделити студентима као пример недостојног новинарства.

Штампа у Србији и Црној Гори коју странци финансирају има квалитет штампе као најквалитетнији листови на Западу и што је најважније, излази редовно. За разлику од ових листова, српска штампа која отворено покушава да се бави суштинским проблемима и има за циљ да информише и упозори овај народ и да покрене јавно мњење, не само да нема финансијских могућности за квалитетну штампу, већ је права срећа и чиста лутрија, кад се неки од ових листова редовно појави на киосцима. Хонорари послушника су високи. Хонорари новинарима у српским листовима су бедни, а често се не исплаћују.

Ми смо окупирана земља, али то не значи да морамо да живимо без отпора. Ни државна безбедност Србије и Црне Горе, нит је државна, нит је српска, а понајмање безбедна по Србе. Амерички саветници су у медијима. То је и разлог због чега данас у Србији и Црној Гори не постоји српско новинарство. Циљ оних који управљају нашом медијском сценом је да се уместо слободних личности и јавног мњења створе идиоти, испрани мозгови и маса послушника; да се одређени политички циљеви једноставније спроведу у дело.

Србија и Црна Гора је пуна богатих покварењака. Они су грамзиви, похлепни, бахати и себични. Они су кривци што се у Србији и Црној Гори поодавно ништа добро не догађа. Најбољи новинари су у илегали. Оно што је данас у Србији најбоље у илегали је.

Београд, Фебруар 2005.

Аутор коментара Светлана Петрушић