Грађење америчке терористичке државе на Балкану

17. фебруара 2008. године, вође терористичке УЧК албанске националне мањине на Косову и Метохији под командном палицом САД, Велике Британије, Француске, Немачке и Аустрије, прогласиле су ову јужну српску област за своју суверену државу. Вашингтон им је припремио декларацију о независности исписану српском крвљу, а Брисел дао инструкције за заставу и знамење те накарадне, криминалне самопрокламоване квази државе Косово. Мисија ЕУ, Еулекс, нелегално и мимо одлука СБ УН, кршећи резолуцију 1244, дошла је на Косово и Метохију само дан пре проглашења такозване суверене државе Косово. Бан Ки Мун после свега, изјављује да резолуција Савета Безбедности остаје на снази, додајући да свака држава посебно може да призна ову накарадну творевину. На новинарско питање да ли је одлука о независном Косову тј. о отцепљењу Косова од државе Србије праван или противправан акт није желео да одговори. Све је већ било унапред изрежирано. Римокатоличка црква се још одавно определила. Папи не смета физички и духовни геноцид као ни етничко чишћење православних Срба. То није сметало ни папама у прошлости када је Хрватска починила геноцид над Србима у Другом светском рату, као и етничко чишћење 1995. у акцијама Бљесак и Олуја. Тешко данас може да се поверује у искреност папе Бенедикта XVI када после свега што се догодило са Косовом и Метохијом оштро осуђује Вашингтон и Брисел поводом сецесије ове јужне српске области. Ватикан је имао времена да спречи то насиље над Србијом и српским народом, па ипак, то није учинио. Све ми се чини да римокатоличка црква има за циљ да стави шапу на православни свет. За тај циљ Ватикан се није либио да користи екстремне исламисте као и Албанце католике и да својата српске православне светиње. Садашњи бискуп Призрена Доде Ђерђи, изјављује: „Независност за Косово је једина опција“. Нема тог нормалног човека који се неће сложити са чињеницом да је крај XX века и почетак XXI сумрак Уједињених нација, НАТО, ЕУ и међународног права. Брисел је једна велика превара. Политичка деца твораца Прве призренске лиге којом је ударен темељ тероризма албанске националне мањине на југу Србије данас су победила. Шиптари тј. албанска национална мањина на челу са УЧК свих ових година била је само тројански коњ великих сила за окупацију Космета. Оне кидишу на Балкан и Србију као транзиционом путу ка Азији и приближавању руским границама и пребацивање на север Африке, наравно и за пљачку. Не треба сметнути с ума да је простор Косова и Метохије богат вредним рудама и чистом пијаћом водом. То кидисање на Србију траје још од пада Отоманског царства. Немачка и Аустрија, нису могле да поднесу да виде слободну, уређену Србију. Оно што су започеле Берлинским конгресом 1878. године, када су тек ослобођено Косово у Српско-турском рату предали поново Османлијама под ропство, 17. фебруара 2008. године су завршиле, заједно са својим савезницма Великом Британијом, Француском на челу са САД. По први пут неподељени, у савезу као лешинари, бацили су се на плен, али доћи ће време поделе тог плена и тријумфа права јачег на апсолутну контролу Косова и Метохије. САД у односу на Брисел имају свој посебан план. Рат и крв су бизнис, на дуге стазе, баш као и Минхенски споразум 1938. па рат, крв, затим Маршалов план. Америчка индустрија је радила пуном паром. Зар Рузвелт није пре сам Други светски рат паралелно наоружавао савезнике и помагао ратну индустрију Хитлерове нацистичке Немачке! Први светски рат, а понајвише Други светски рат су послужили да се америчка војска и команда ушанче усред Европе. Вашингтон данас не да да Европска унија изгради свој идентитет одвојен од САД.
Шиптари ће зажалити овај дан 17. фебруар 2008. године.
Шиптари, Арбанаси, или Арнаути како су их Турци звали, некада сточари које су Османлије довлачили из Албаније, наоружавали их и користили као испомоћ против окупираног српског народ, мењали су временом демографску слику југа Србије, Косова и Метохије. Што наталитетом, а што физичким насиљем над Србима, силовањима, паљењем кућа, српских цркава и манастира, прогонима Шиптари су се бројчано увећавали на штету мирољубивог и слободољубивог српског народа. Потпомогнути Аустријом, Немачком и Титовим комунистима Шиптари су били осокољени за своја зверства. Од Другог светског рата, па до данас српски народ на југу Србије је такорећи био без икакве заштите. У време Другог светског рата под управом нациста са окупираног Космета прогнано је преко 100 000 Срба. Отада до данас, преко слабо заштићене границе са Албанијом, јужну српску област населило је на десетине хиљада Албанаца из Албаније. И они су допринели демографској експлозији Шиптара на Косову и Метохији. У време Титове комунистичке диктатуре, тај прогон и тихи терор се наставио да би кулминирао НАТО бомбардовањем Србије. Од НАТО окупације и агресије терористичке УЧК 1999. године са Косова и Метохије је прогнано преко 250 000 Срба, на хиљаде кућа је спаљено, преко 150 српских духовних светиња је уништено, на хиљаде Срба је побијено и отето. Од Другог светског рата до данас, физички терор је био праћен и политичким терором. Запад је увек имао своје људе у Београду преко којих је политичким путем и злочиначким одлукама утирао пут физичком насиљу. Таква је одлука из 1946. о забрани повратка прогнаних Срба са Косова и Метохије, затим закон из 1968. у коме се брише из назива Албанска национална мањина, реч мањина, а из назива Косово и Метохија, реч Метохија. Посебно треба споменути накарадни Устав 1974.године. Албанска национална мањина у Србији је имала више права него било која друга мањина у свету. Али њима није било стало до људских права, већ до разбијања српске државе. Београд, како год се понашао, примерено или непримерено, према албанској националној мањини као и српском народу на Косову и Метохији, понашао се искључиво према инструкцијама запада.
Политичари слободољубивог и често наивног српског народа углавном су у последњих 100 година били вођени тајном руком са Запада. Уласком Србије у КСХС (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца) и касније у Титову комунистичку Југославију, потпомогнуту Вашингтоном, у време Милошевићевог режима и у времену од доласка ДОС-а на власт, па до данашњих дана српски политичари, и када су се трудили свом силом, нису могли да спрече да се Србима омота уже око врата. Али није тачно да није било начина да то уже и пресеку. Милошевић је често био охрабриван од стране Вашингтона, а одлуком да се прекину антимилошевићеве демонстрације 1997. године од стране Ђинђића и Вука Драшковића, отворен је био пут за НАТО бомбардовање Србије, као и за окупацију Косова и Метохије. Ова одлука била је диригована из америчке амбасаде, баш као и Човићево заустављање на десетине хиљада прогнаних Срба, који су организовано кренули да се врате на своју земљу на Косово и Метохију у јесен 2002. Српски политичари су знали и да буду дрчни и да пузе, а резултат је увек био исти. Циљ је да се Србима убије национални и културни идентитет, а српској држави уништи суверенитет. „Србе треба бацити на колена“, говорио је Кинкел. Срби су се разболели, постали апатични према сопственој трагедији. Јединство политичког врха је одавно требало да се догоди у Србији. Зар је требало оволика несрећа да се догоди са Косовом и Метохијом и целокупним српским простором у свим претходним ратовима па да српски политичари на власти схвате колико је важно бити одговоран политичар, колико је важно имати зацртане јасне националне и државне циљеве и национални програм и да су српски национални и државни интереси важнији од страначких препуцавања и борбе за власт. Ништа није немогуће и ништа није важније од јединства у народу. Србији нема спаса без високе националне колективне свести. Србима на Косову и Метохији је потребна јака српска држава и посао, а не милостиња.
Са албанском националном мањином нема о чему да се прича, осим о правима мањина у Србији и то је једино о чему са њима може да се разговара. Од злоупотребе силних права и традиционалне српске трпељивости, не само Шиптари, већ и добар број Хрвта, Муслимана и Мађара у Србији су побеснели. Србија би морала под хитно да покрене тужбе против земаља које су признале независно Косово.
Амерички државни секретар, арогантна Кондолиза Рајс, саопштила је одмах после проглашења такозване суверене државе Косово да су САД признале једнострано проглашену независност Косова. Она је такође саопштила да ће се применити план Ахтисарија и „пригрлити“ мултиетичност као основни принцип добре владе. Као разлог овоме она је навела да је Косово посебан случај. Рајсова је навела да је разлог стварања државе Косово то што је НАТО пре девет година предузео мере да оконча „бруталне нападе на косовске Албанце“. Косово од тада, истакла је Амерички државни секретар, „гради своје демократске институције одвојено од Београда“. Госпођа Рајс је овде изрекла лаж тешко оптуживши Србију. Прећутала је да су они, Американци, обучавали терористичку УЧК у гудурама Албаније, а да је УЧК наоружана до зуба била продужена рука Ал Каиде. Ако прочитамо шта пише у енциклопедији „Британика“, издање Народне књиге, Политика, 2005. за које је одговорни уредник био Милан Мишић, под називом „Косово – сукоб (1998-1999), тако је написано о косовском проблему да не бисмо приметили разлику у ономе што изјављују амерички званичници од онога што пише у овој енциклопедији. Рајсова, или једна агресивна Дорис Пак за изговорене лажи имају покриће у српском издању енциклопедије, као и у многим изјавама челника појединих невладиних организација. На руку им иду и изјаве и понашање политичких марионета и појединих корумпираних интелектуалаца. Сви су они заједно финансирани донацијама са запада. Недобронамерним странцима из Београда стиже наручени материјал. Наташу Кандић, Соњу Бисерко, Вучо, Борку Павићевић, Весну Пешић, Чеду Јовановића, Соњу Лихт, Чанка и којекакве минорне такозване новинаре, писце, умишљене историчаре и читаву плејаду те помодне грађанштине више боли разлупани прозор америчке амбасаде од уништених српских светиња и више их дотиче поцепана фотографија терористе Јашарија од српске сузе. Комунисткињи Мирјани Карановић улога силоване Српкиње никако не лежи, мондијалисти Горану Паскаљевићу вреднији је живот једног пса од Србина. Хрустановићка би да нас за српску Нову годину затвори у куће да се не види колико нас је. Адвокат Срђа Поповић се данас шепури по Београду, а до јуче је из САД-а призивао бомбе над Србијом. Према овом злу не сме да се буде толерантан. До сада је морао да се покрене кривични поступак против ЛДП-а и Б92, и свих оних који крше Устав Србије. Само поред наивних и глупих Срба ове штеточине могу некажњено да делују. Орвел је рекао: „Циркуски пси скачу када кротилац удари бичем по земљи, али стварно истренирани пас направиће салто када бича нема“.
Позивам владу Републике Србије да забрани рад оним невладиним организацијама и телевизијама, које финансирају странци, а које имају задатак да подривају државу Србију. Наша деца расту већ 18 година у негованом хаосу, надгледаном од Великог брата. Ако је ишта бандитизам и ако се ишта може назвати насиљем, то је бомбардовање Србије и отимачина српске земље Косова и Метохије. Амерички терор произвео је отпор. Пала је српска крв у америчкој амбасади у Београду. ТВ Б92 убијеног младића, прогнаника са Космета, прогласила је хулиганом у типичном маниру комунистичко-фашистичке пропаганде. Хрватица Ивана Дулић није одговарала за чин велеиздаје када је на првом међународном скупу о воћарству у Чачку 2003. изнела пано на коме је писало „Санџак и Србија“. За такав чин је била награђена местом министра пољопривреде у Републици Србији. ТВ Б92 и аутори „Пешчаника“ перјанице су антисрпске пропаганде и загађивачи културног и политичког простора Србије. Они су криви за потпиривање антисрпске страсти.
Рећи за државотворни српски народ да је мањина на Косову и Метохији, чин је велеиздаје. Рећи да је терористичка УЧК само одговор накарадном Милошевићевом режиму је брутална лаж која долази из окупираног Београда. Паљењем Пећке патријаршије и бруталним повређивањем Србина Ђорђа Мартиновића 1985. године, Шиптари су јасно дали до знања шта ће се догодити са Србијом.
XXI век је донео перфидни начин неоколонијализма. Америка то назива Нови светски поредак. То је троглаво чудовиште где једна глава произилази из неоколонијализма, друга из нацизма, а трећа из повампирене Коминтерне.

Београд, 21. фебруар 2008.
аутор, Светлана Петрушић,
новинар и публициста

www.svetlanapetrusic.co.yu