СРБИЈА НА ПУТУ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ

Савремена глобализација је потпуно нов феномен. Глобализација тржишта и либерализација привреде су основне покретачке снаге мултинационалних компанија са седиштем на Западу. Мултинационалне компаније су у сталном доминантном расту над националним економијама. Глобализација је вођена неутешном глађу за екстра профитом и жудњом за моћи. Тоталитаризам финансијске, политичке и војне олигархије Запада и тржишни фундаментализам на пиједестал су ставили неоколонијализам великих сила. Глобализација идеја, технологија, информација, интернет, сателитска телевизија, диктирају културно једноумље које треба да доведе до универзализма тј. униформисаности a tо значи, амерички начин живота и поглед на свет. Колонијама треба дати Мекдоналндсе и Дизниленд да се народ забавља. Свет је постао војна америчка база где је човек само број коме се нуди брза храна и лака забава која подразумева деструкцију и декаденцију. Људи не треба да мисле, они су ту да раде и извршавају постављене им задатке сматрају лидери Новог светског поретка.
У сваком случају америчка политичка финансијска и војна олитархија ништа није научила од претходних империја које су саме биле уништене. Трећи светски рат је почео оног часа када је Вашингтон објавио америчко лидерство у свету и када је означио амерички империјализам као доминантан на светској политичкој сцени. Рушење Берлинског зида само је био симболичан чин отварања процеса новог светског поретка. Како ће се Трећи светски рат завршити, може само да се наслути – једним крвавим, поновним ратом. За Лењина историја тврди, да је једном приликом изјавио: „Капиталисти се међусобно утркују да нам продају конопац којим ћемо их на крају обесити“.
С почетка XXI века дошли смо до апсурда да глобални капитал може слободно да се креће за разлику од људи чије је кретање регулисано правилима и строго контролисано. Глобализација је добила велики подстицај почетком 80-их година када су Роналд Реган и Маргарет Тачер дошли на власт. Њихов програм је био доминација тржишта уз што већу маргинализацију државе. С падом Совјетског Савеза дошло је до тријумфа глобалног капитализма. Буш старији је најавио стварање Новог светског поретка под командном палицом Вашингтона. Уругвајском рундом (заштита интелектуалне својине мултинационалних компанија пре свега са седиштем у САД и оснивање Светске трговинске организације) и Вашингтонским консензусом (договор Вашингтона, ММФ-а и СБ и постизање сагласности о стварању новог уређења света у коме ће бити маргинализован суверенитет држава) потписаним у време Клинтонове администрације, ударен је темељ Новом светском поретку и одређен пут глобализације света за XXI век. Циљ је обликовање новог века под америчким вођством у корист америчких принципа и америчких интереса. Постављена су два циља. Први је, да се кроз разбијање националног идентитета и државног суверенитета створи хаос и дисхармонија прво у једној земљи, а затим широм света. Други је, да се паралелно делује војним ударима, када се зато укаже потреба као и изградњом институција.
Бомбардовање Србије 1999. од стране НАТО-а поспешило је тиранију албанске националне мањине над српским народом и озбиљно угрозило територијални интегритет и суверенитет државе Србије. „Непослушна“ православна Србија је била кажњена окупацијом и културном контаминацијом. Вашингтон је уз помоћ терористичке УЧК албанске националне мањине, њихове творевине, окупирао јужну српску област Косово и Метохију. Вође терористичке УЧК 17.02.2008. године под командном палицом САД-а, Велике Британије, Француске, Немачке и Аустрије, прогласили су ову јужну српску област за некакву накарадну, криминалну, самопрокламовану квази државу Косово.
На Светог Луку давање предности прослави Ноћ вештица (амерички празник) у милановачком крају од стране невладине организације, финансиране донацијама са запада, није ништа друго него слава зла над добрим којим је ударен темељ за дисхармонију Србије и света. У Београду у позоришту „Душко Радовић“ (вест је објављена на ТВ РТС 13. 11. 2007.) постављена је представа „Страшне приче Ханса Кристијана Андерсена“, морбидна креација, морбидног, патолошког, перверзног ума. Ово је још један погани експеримент запада прихваћен од стране српског министра културе, министарства за омладину а потпомогнутог од стране управнице позоришта Суше (то је ћерка оне Гордане Суше која је усред грађанског рата на територији БиХ пацовским каналима отишла у Сарајево бодрећи муслиманску страну, учествујући у антисрпској пропаганди и после свега се мирно вратила у Београд, где је, местом уреднице у РТС-у, била награђена за то антисрпско деловање) и глумаца. Захваљујући толерантним родитељима, експеримент српске издржљивости усред Србије је успео. Године 1992. ступио је на снагу Закон о друштвеној бризи о деци. Промене у друштву које су се догодиле 2001. године, довеле су до укидања Министарства за бригу о породици а предшколско образовање је стављено у надлежност Министарства просвете и спорта. Укидањем Министарства за бригу о породици је нанета је несагледива штета Србији. Пре три године одиграна је представа Коштана у Народном позоришту у Београду. Тадашњи управник ангажовао је редитеља Турчина. Он је унаказио једно вредно српско дело. Како би представио Србе као агресиван народ унео је у представу секиру и насиље на Васкрс што у самом делу не постоји. Поједини часни глумци су одбили да играју у таквој накарадној представи. Како би се показао отпор према српској култури и историји и како би се затрло историјско памћење, не само што се покушава да се фалсификује историја већ се и на један груби, примитиван и нацистички начин обрачунава са српском историјом и уметношћу. Они који су прихватили улогу страних марионета у Србији, свакодневно се утркују ко ће веће зло да нанесе Србији и зато су плаћени. Колико зла наносе, мало су плаћени. Тако је директорка Основне школе „Милица Стојадиновић Српкиња“ у Врднику Аленка Орешчанин наредила да се слика „Бој на Косову“ која је насликана на зиду школе, преглетује и прекречи децембра 2007. године. То су исто радили и комунисти. Тоталитаризам мондијалиста и комуниста је потпуно једнак, као и њихов однос према српском националном питању. Аутори емисије „Б92“, „Пешчаник“ у сваком смислу загађују Србију. Они представљају штеточине за српску земљу и српски народ. Њихов наказни перформанс је симбол нечега како они виде Србију у њиховој режији тј. Режији Сороша који је њихов бог. Нажалост, Србија није цела била Аранђеловац, да се побуни против тог зла. Нови Сад и Београд су били домаћини приштинских уметника фебруара 2008. На изложби посебну пажњу је привукао поп-арт портрет Адема Јашарија, једног од оснивача и вође терористичке УЧК. Грађанима запосленим у Министарству културе државе Србије није сметала оваква изложба која је за циљ имала само једно: да изазове бес и очај код часних људи, а посебно код прогнаних Срба са Косова и Метохије и жртава УЧК који су смештени у баракама, у нељудским условима широм централне Србије. Хелсиншки одбор за људска права у Србији тврди: „Срби мрзе Јевреје“. Соња Бисерко и њој слични константно износе лажи против Србије. Нема кривичних поступака ни против ње, ни против Наташе Кандић, ни против ЛДП-а ни против многих других који воде отворену антисрпску и антидржавну пропаганду. Постоји општа сагласност да је 11. 9. 2001. променио ток историје. Интервенционистички ратови добили су зелено светло. Некадашњи амерички министар одбране, Доналд Рамсвелд изјавио је за „Њујорк тајмс“ (12. 10. 2001.) да је тај догађај „створио прилику за преобликовање света“. Прокламовано ширење слободе и демократије и борба против тероризма тако се поклопило са освајањем изворишта нафте.
САД маргинализују УН, Међународни кривични суд. Манипулишу ММФ-ом и Светском банком. Злоупотребљавају НАТО. САД презиру међународно јавно мњење и легитимност. Осећају аверзију према међународном праву. Вашингтон преузима ствар у своје руке. Па ипак, САД не желе да преузму улог светске владе иако многи амерички стратези то прижељкују и отворено траже. Једини разлог зашто Вашингтон не прихвата улогу светске владе је у томе што САД не желе одговорност. Оне не желе ред, већ хаос. „Американци су добротворни хегемони“, каже Френсис Фукујама, зато Кисинџер, Бжежински и Роберт Кејган говоре о земљама пожељним, добровољним вазалима. Американци су свет поделили на непослушне државе које треба казнити, на марионетске, које су пристале на добровољну капитулацију и диктаторске режиме. То су пријатељски тирани, каже Вашингтон. Брисел пузи пред Вашингтоном. Као награду за ту љубав, Европа је добила бујање сепаратизма и поновног нацизма.
С краја XX века дошло је до савеза неолибералне и неоконзервативне олигархије на Западу на челу са САД-ом. И демократе и републиканци у Вашингтону истовремено користе два метода, бич и шаргарепу. Користе војну силу и меку моћ (разградња држава изградњом институција). Председник Буш је 2002. године обзнанио нову стратегију САД за XXI век. Реч је о повећању војног буџета, јачању војне индустрије и коришћењу војних удара широм света названим превентивни ратови. Стратегија је названа борба против тероризма. Такође, оно што је занимљиво, неоконзервативна олигархија није се зауставила само на војним интервенцијама, већ је кренула и у изградњу држава кроз изградњу институција. Бушова администрација је објавила 2002. свој Миленијумски пројекат. За овај пројекат, „Изградња нација“, одвојено је око 5 милијарди долара годишње. Стејт департмент и USAID су потписали пакт о заједничком деловању широм света. Овај савез је назван „Трансформациона дипломатија“. Средином априла 2007. у Вашингтону објављен је заједнички стратешки план. Као пример изградње држава и институција данас видимо у Босни и Херцеговини која је под управом међународног представника а сада се то исто дешава и на Косову и Метохији где Еулекс на челу са САД преузима улогу прављења некакве нове, накарадне државе Косово, са свим новим симболима. Вредно је пажње да подсетим да овај начин окупације од стране САД није нов. Године 1980. основана је Национална задужбина за демократију. Преко ЦИА финансиране су странке, синдикати и медији широм света. Такође USAID (америчка агенција за развој), имала је задатак да финансира и организује стварање невладиних организација као што је то случај са Отпором у Србији и медија као нпр. ТВ Б92, ТВ РТС, „Време“, „Данас“, ТВ „Политика“ и др. Ту је и читава плејада финансираних у Србији на челу са Соњом Лихт, Наташом Кандић, Соњом Бисерко, Биљаном Србљановић, Биљаном Вучо, Весном Пешић, Борком Павићевић, Чедом Јовановић, Живорадом Ковачевићем, Жарком Кораћем, адвокатом Срђаном Поповићем (власником листа „Време“), Војином Димитријевићем, Петром Луковићем, Мирјаном Карановић, Теофилом Панчићем, Иваном Дулић, Наташом Мићић, Чанком и нажалост, још понеким неодговорним и недобронамерним грађанима Србије. Рузвелт је 1939. године најавио нову интервенционистичку политику. Доминантан став је био да напад на мале државе је исто што и напад на САД. Средином априла исте године, Рузвелт је отишао и корак даље изјавивши да интереси САД више неће бити ограничени Монроовом доктрином. Трумановом доктрином подривања држава изнутра означена је нова стратегија владања светом. Тајним финансирањем медија, синдиката, политичара, универзитета, синдиката, припреман је терен за рушење постојећих система и довођење на власт проамеричких режима. Реган је 80-их година позвао све мањине, синдикате, странке нудећи им америчку помоћ. Вашингтон је дао зелено светло за почетак отвореног хаоса широм света. То је и била иницијална каписла, уз финансијску инјекцију САД-а, да албански терористи албанске националне мањине на југу Србије запале Пећку патријаршију и унаказе Ђорђа Мартиновића. На тај начин отворено се дало до знања шта се спрема Србији.
Клинтонова администрација користила је бич у виду такозване хуманитарне интервенције. Тако су они бомбардовање Србије 1999. назвали „Милосрдни анђео“, а убијање цивила, духовни и физички геноцид и етничко чишћење Срба на југу Србије, Косову и Метохији „колатерална штета“. Шаргарепа је била у виду кредита ММФ-а и Светске банке иза којих су стајали опасни захтеви по Србију. Србија је под сталним претњама и уценама. Селективно финансирање развоја Србије само је део понуђене шаргарепе. И метод меке моћи, подривање држава изнутра, „демократе“ Џорџа Сороша је та иста шаргарепа. Његов програм финансирања невладиних организација и медија у Србији, сасвим несметано наставља да буја и данас. Инвестирање у мањине Сорос назива „конструктивном интервенцијом“. То у пракси значи да се управљање државом избија из руку парламента и владе и преноси у руке мањина. Значи, не национални и државни суверенитет, већ суверенитет мањина, од политичких и националних, до сексуалних. Зато, као резултат тога имамо да данас мањине тероришу већину. Игнорише се ћирилично писмо, фалсификује се српска историја. Недавни изрежирани сукоб комуниста и тобоже српских фашиста на северу Србије, Војводини, прича је из исте кухиње. Удба је одавно испекла занат на Србима. Мозак комунистичког врха некадашње Југославије и Титових српских комуниста, није била Москва, већ Вашингтон. Они који су поверовали да је Москва како су били учени и заклињали се у Стаљина, завршили су на Голом отоку. Вука Јеремића, младог и неискусног америчког ђака министра спољних послова Србије, контролише некакав трагикомичан савет, а не српски парламент. И у савету, као авети, опет исто друштванце на окупу, комуно-мондијалисти на челу са Живорадом Ковачевићем и Соњом Лихт. Соњу Лихт иначе, више забрињава глобално загревање него стално уцењивање Србије. Соња Лихт је у самозваној женској влади, министар спољних послова. Она се налази на челу фонда за политичку изузетност која има задатак да настави оно што је започето у Кумровцу, а то је – образовање будућих младих политичара, некаквих будућих лидера у Србији. И то све, наравно, финансирано донацијама са запада. То све припада стратегији „меке моћи“. Ова нова елита припремана за евроатланске интеграције васпитава се на некаквом новом, тј. модерном патриотизму. То у преводу значи: материјализам, егоизам, хедонизам. Брише се историјско памћење, као што постоји одлука да се историја брише из уџбеника, а почело је све уништавањем ћирилице и војске. За ново време потребни су нови људи, кажу они.
Страна помоћ, претње, уцене, су постале ефикасан инструмент управљања нашом земљом. Чак, и када смо од непослушне земље прешли у статус добровољних вазала. Тако данас имамо да се финансијска помоћ коју додељује ММФ и СБ драстично смањује за здравство, школство, правосуђе, војску. Та циљна дестабилизација јавног сектора има за циљ да доведе до разградње државе и унутрашњег хаоса. Министар Динкић је падом евра обрадовао увознички лоби у Србији, напунивши касу и задовољио глад за екстра профитом пребогатих западних трговаца. И, ево, стиже из света награда послушном Динкићу, а Србија се купа у глади, болести, неухрањености. Дрога се слободно продаје у школским двориштима. Српска привреда је сахрањена, а плодна војвођанска земља затрована модификованим семеном соје. Цветају привредни криминал и корупција у судству, полицији, здравству. Српску војску воде политички дилетанти. Србија је задужена до банкротства. А сада следи легализована пљачка Србије.
Посебна одговорност је на некорумпираним образованим људима са људским ликом. Поражавајуће је то, што данас, многима од интелектуалаца није ни потребан бич.
Циљ тоталитаризма није само владавина над људима, већ је коначни циљ истребљење људи. Они то називају „вишком становништва“. Тамо где имамо тоталитаризам, уништене су политичке институције, исмејане правне, друштвене и националне традиције. Репресија се прелива у мазохизам, а човек у марионету.

Због сложености процеса глобализације још увек није дата дефиниција глобализма. Покушаћу да дам свој мали допринос будућој дефиницији.
Глобализам је тоталитарна идеологија Новог светског поретка која подразумева тоталитаризам владавине неолибералне и неоконзервативне олигархије САД над глобалним капитализмом као новим светским поретком кроз процес глобализације тржишта, либерализацију привреде, тржишни фундаментализам, злоупотребу науке и диктат културног универзализма.

Београд, 21. фебруар 2008.
аутор, Светлана Петрушић,
новинар и публициста

www.svetlanapetrusic.co.yu