БАЛКАНСКА РЕГИОНАЛНА ИСТРАЖИВАЧКА МРЕЖА BIRN
АИДА АЛИЋ

Поштована Аида,
с обзиром на сложеност теме којом се бавите,а у интересу истинитог информисања, молим Вас да одговоре на Ваша питања објавите у целости.

ПРОФЕСИОНАЛНА БИОГРАФИЈА

Светлана Петрушић, новинар, аутор ексклузивних интервјуа, политички аналитичар, публициста, аутор три књиге: „И ћутање је злочин“, „Убице су међу нама“ и „Косово и Метохија – од државе до логора“, аутор и уредник серије о Косову и Метохију (приказана премијерно на РТС 2003. а од 2004. је забрањено реемитовање), аутор и коопродуцент забрањеног документарног филма „Побиј, покрсти, протерај“.
Носилац сам друштвених признања:

• Повеље за хуманост од стране Удружења прогнаних лица са Косова и Метохије (децембар 2000.)
• за свој новинарски рад и борбу за истину добила сам признање и благослов братства манастира Хиландар,
• признање државе Бугарске за високи професионализам, патриотизам и зближавање балканских народа (август 1996).
• Фебруара 2006. године од Уније покрета за Косово и Метохију добила сам високо признање Повељу српски витез.
• 23. децембра 2006. Савез логораша Републике Српске уручио ми је највише признање Савеза за борбу и истрајност, да се чује глас о стварним догађајима и грађанском рату на територији БиХ и Хрватске.

О премијери филма: Филм „Побиј, покрсти, протерај“ премијерно је био приказан у Бањалуци, новембра 2004. године; био је забрањен за приказивање у БиХ од стране Педи Ешдауна, међународног представника УН у БиХ.
Београдска премијера била је 20. априла 2005. године. Филм је забрањен за приказивање од стране београдских телевизијских кућа: РТС, Б92, Студио Б, ТВ Политика

Реч аутора филма: Овај филм је моја побуна, мој отпор према свакојам терору и тиранији, мој отпор према наметном рату, наметнутом миру и наметнутом забораву. Овај филм је одговор антисрпској пропаганди. Једини мотив свих нас који смо радили на овом филму је да филм служи истини.

Кратак садржај филма „Побиј покрсти протерај“. Основна тема филма су логори на територији Босне и Херцеговине у време грађанског рата од 1992. године као и страдање Срба заточених у тим логорима. На територије БиХ од 1992. до 1996. било је 500 логоора кроз које је прошло преко 55 000 Срба. Забележена су 133 метода мучења Срба.Многи Срби нису преживели најсуровију тортуру. Поред – страдања српских логораша, филм се бави узроцима рата, континуитетом страдања Срба, америчким тајним допремањем оружја и муџахедина преко тузланског аеродрома на територију Федерације, агресијом Хрватске на БиХ као и антисрпском пропагандом.
Какав цинизам ! Агенти страних обавештајних служби у оделима Међународног црвеног крста, обилазили су логоре где су били заточени Срби као што је то био случај са логором у Оџаку, регистровали их разговарали са злостављенима и уместо да им помогну и затворе те логоре, они су им на поклон делили четкице за зубе. То је заиста морбидно. После њиховог одласка, тортуре над логорашима биле су још веће а многи су подлегли батинама.
Централни део приче је општина Оџак. Оџак је једна од првих општина у БиХ са које су Срби 8. маја 1992. године, на превару били одведени у логоре. Србима је било речено да напусте своје куће и имања и пређу на територију града Шамац. Колона је била заустављена и опљачкана, мушкарци су било одвојени од деце и жена. Жене и деца су била затварана по кућама и разним објектима а мушкарци заточени у основну школу „Оџак“ и фабрику „Стролит“.

О реакцији гледалаца: Филм је код гледалаца изазвао осећај туге, плач и очај. Очај пред чињеницом да је човек несрећно слаб да спречи и заустави оно зверско у човеку. И уместо да се зло спута и на време спречи, зло се и данас у 21. веку поспешује у служби прљаве политике. Оно што до сада нисам приметила код гледалаца широм Србије и у Републици Српској где је филм био приказан, а то је мржња и потреба за реваншом.

Филм није наручен: Морам да напоменем да филм није наручен од стране Савеза логораша РС, нити од било које друге институције. Нажалост, ни од моје ТВ куће РТС. Филм је почео да се снима од момента мог сазнања да ће америчка војска ући у место Оџак које је Дејтонским споразумом припало Федерацији. Како је непосредно после Дејтонског споразума, америчка војска улазила на територију Оџака тако су и хрвати из Хрватске преко Саве улазили у општину Оџак. Знала сам да ако брзо не реагујем и не снимим сва та мучилишта да ће све то бити отргнуто забораву а да ће докази бити намерно сахрањени. У то време била сам уредник и аутор специјалних емисија на РТС-у. Приватно сам повела ТВ екипу и под драматичним околностима отишла у Оџак да снимим та мучилишта и пронађем бар неке од бивших логораша. Иначе, Срби у логорима су били ослобођени пре Дејтонског споразума од стране српске војске која је дошла из правца Шамца. Тада су Муслимани и Хрвати сви побегли преко Саве у Хрватску. Успела сам да дођем до неких од логораша, они су ми пред камером причали детаљно шта се заиста догађало и како је све почело. Камером су била забележена сва места на којима су срби били мучени. И креатори злочана и егзекутори именовани су именом и презименом. Занимљиво је да су многи од тих жртава – сведока, експресно добијали визе како би напустили Републику Српску и били расељени на друге континенте. Пратила сам судбину логораша. Филм је завршен новембра 2004. године, причом о Вукосављу – граду српских логораша који нису желели да се врате у своје куће, на своја имања у општину Оџак. Њихова одлука је била да не живе заједно једни поред других са некажњеним злочинцима.

Зашто цензура у медијима? Да се лаж наметне као истина. Један од разлога цензуре је да се сакрије чињница о стварној улози и прљавој ратној и политичкој игри пре свих САД-а и Немачке на територији некадашње Југославије деведесетих година двадесетог века. Такође, цензуром би требало да се сакрије и податак о тајном наоружавању Хрватске од стране Немачке и то док је још Хрватска била у саставу некадашње независне државе Југославије. Такође, циљ цензуре је да се прикрије и заташка плански – државни злочин Хрватске и тихи терор који је Хрватска спроводила над српским народом до деведесетих година. Цензуром је прикривена агресија Хрватске над БиХ и пре почетка грађанског рата у БиХ 1992. године. Хрватска регуларна војска је ушла на територију БиХ на самом почетку 1992. године и починила страшан злочин над српским народом у Сјековцу. Хрватска регуларна војска је ушла и у Коњиц и тамо су срби били жртве. Хрватска је починила етничко чишћење Срба 1995. године (акције „Бљесак“ и „Олуја“). Хрватска никада није одговарала ни за геноцид ни за етничко чишћење ни у Првом ни у Другом светком рату. Као савезник нацистичке Немачке, Хрватска је починила геноцид над српским народом. Логор Јасеновац и јаме попут Пребиловци, где су усташе бацале живе мајке са децом у креч, говоре о томе. Туђману се под диктатом Вашингтона, придружио Алија Изетбеговић. Хрвати су одувек манипулисали муслиманима називајући их „хрватско цвеће“. О томе сам детаљно разговарала са некадашњим председником владе Федерације, г-дином Хасаном Муратовићом и то је све објављено у мојим књигама. Када сам разговарала 1994. године са генералом Роузом, командантом УНПРОФОР-а, у његовом командном штабу, и констатовала да су све заштићене зоне биле у ствари заштићена места за све муслиманске офанзиве на српску територију и то преко демилитаризоване зоне, питала сам га чему служи та провокација Срба ако не још већој трагедији. Освета не може да се оправда али може да се разуме. Генерал Роуз ми је цинично одговорио да они, међународне војне снаге, немају мандат да спрече наоружавање муслимана. Они су само ту да не дају Србима да нападну те зоне. Питала сам га врло директно ко има мандат да заштити Србе. Одговорио ми је: „Нико нема мандат да заштити Србе, ни УН ни НАТО“.

Шта је са београдским електронским медијима? Што се цензуре тиче, када су у питању београдски медији, посебно телевизије, цензура је већа данас неголи икада раније. Ја сам и тада због јавне критике Милошевићевог режима била скидана са екрана али се мој глас и тада чуо. Данас у „демократској“ Србији филм и ТВ серија о Косову и Метохије, чији сам аутор, забрањени су за емитовање. Ми живимо у лажној виртуелној демократији. Србија је под финансијском, војном и политичком окупацијом САД-а. На жалост, ми данас не можемо да чујемо две стране. Форсирају се циљне информације како би изазвале само једно осећање. Форсира се само једна прича а информације се диригују из једног центра. Нема говора о слободи медија. Сећам се када сам у току рата разговарала са др Дејвидом Кларком, министром војним у сенци Велике Британије, рекао ми је после обиласка Горажда и информације које је имао да Срби гранатирају Горажде, а то су пренели сви светски медији, да је „ББС још једном објавио лаж“. Торвалд Столтенберг, међународни представник за некадашњу Југославију, рекао ми је 1996. године „Зар вам није чудно да се о истим догађајима на исти начин информише?“
Данас живимо у времену прикривеног тоталитаризма и лажне демократије. Реч је o денацификацији Срба. То је део антисрпске пропаганде. Политиком великих сила које имају као и у ХIX веку претензије на Балкан, Србима је додељена улога агресора а другој страни само улога жртве. То је разлог због чега су у Србији медији под контролом. За ту улогу сатанизације Срба, нађени су корумпирани грађани Србије. То су невладине организације финансиране донацијом са Запада као и поједини фрустрирани такозвани слободни интелектуалци и политичке марионете. Они имају заједнички задатак – да сахране Србију. „Србе треба бацити на колена“ изјављивао је Кинкел.

Како се борити против сатанизације и како данас успоставити нормалне односе сва три народа у БиХ. Мој одговор би био, истином и аргументима. Лажима и негативном пропагандом, као и селективном истином, ствара се само мржња. Важно је да народи у БиХ не дозволе да странци управљају Босном и Херцеговином. Они то зову „изградња нација“, како то Фукујама назива, или „политички изазов“, како то амерички политичари воле да кажу. Оно што је важно је да не дозволите рушење Дејтонског споразума, осим корекције ако би Хрвати инсистирали на свом ентитету. Ово што се сада ради са полицијом, тј. покушај да се уценама и претњама наметне стварање полиције на нивоу БиХ, а нестајање полиције у ентитетима, директно води у грађански рат. Свака силом наметнута воља једног народа другом, значи дати шансу новом крвопролићу. Сваки народ има право да негује свој национални и културни идентитет, а притом да не угрожава друге, али и да буде лојалан заједници у којој живи. БиХ мора да буде заједница слободних ентитета. И БиХ и Србија су протекторати великих сила. У слободи мања је шанса да један народ доживи терор од стране другог. То је веома тешко постићи код вазалних држава, посебно где имамо корумпиране политичаре на власти а интелектуалнце без интелектуалне храбрости. Једним народом се лакше влада изазивањем страха и медијским манипулацијама. Циљ је да се код једних произведе агресија а код других апатија. Таквим народима се лакше влада.

Улога медија данас: Медији су средство манипулације и у служби су политике. Новинари све више личе на чиновнике. Они су често полуобразовани и приучени. Немају свој став, њихово понашање и њихов рад је диригован. Доминантна је аутоцензура. Нажалост, сахрањено је телевизијско истраживачко новинарство. Ово се посебно односи на београдске телевизије. Телевизијско новинарство спало је на најниже гране. Нема озбиљних тема. Све је претворено у ток шоу. Народ се свесно заглупљује. Нуди се јефтина забава. Лаком забавом замагљује се стварност. Нема питања нема ни одговора. Ово је време медиокритета. Све оно што је од важности за народ и државу, маргинализује се. Бизнис и екстра профит је почетак и крај свега. Долар или евро је Бог пред којим треба да се клањамо. Тако нас уче творци „Великог брата“. Све је на продају – они кажу и све је у размени као што је јасна порука „Мењам жену“ или једна перверзна емисија попут оне на београдској телевизији „Гледај мајку бирај ћерку“ где су девојчице биле изложене као на сточној пијаци. У тој прљавој игри такмиче се Б92, РТС и ТВ Пинк. Зомбима се најлакше влада, зато нам се, посебно замљама у транзицији, намеће политичка реалност што у преводу значи да се брише прошлост, историјско памћење, историја се фалсификује. Важно је само данас и унапред изрежирано сутра. Сила је постала закон, само оно што се постигне силом то се рачуна.

Моја порука младим колегама је: образујте се, постављајте потпитања, имајте свој став, не дозволите да вас сломе и да манипулишу вама.

P.S. Поштована Аида, шаљем Вам и моје отворено писмо Педи Ешдауну, које је ТАНЈУГ пренео, а „Сведок“ у целости објавио 28.12.2004.

Хвала Вам на разумевању и сарадњи. Надам се да ће овај текст проћи без цензуре.

Београд, 04.02.2008. године.
С поштовањем,
Светлана Петрушић,
аутор и копродуцент филма „Побиј, покрсти, протерај“